Delo

Д Е Л 0 70 свуда владала. Крај саме ппрамндв дете паде на кодена, насдонп своју главпцу на хладну стену и болно зајеца : — Бабо! Мили мој бабо!.. Ја сам гладан. много гладан!_ Мени језима... Узми ме, бабо, себи... узми ме... Дуго је дете јецало. Мраз је све више стезао. Н>ему се очи почеше склапатиг нападе га некп дремеж, а оно се лагано спустп на тле крај пирамиде. Сутра је гробар нашао његово мртво тело ! Јадно дете! Бабо му је тако добра срца! Поднавао је жпвот, знаоје људе, па је брзо испунио молбу јединчета свога! * * Још се хране они скупоценп венци, што нх носпше о погребу његову: пирамида на гробу његову још је велнчанствена: а његова љуба? његово мпло јединче са нехати људске давно већ с њим под земљом бораве вечнн санак. За ништавне венце п хладнп камен давали су људп новац немилпце, а за хлеб и одело његових сирота нико се нпје сећао t 7 Фебр. 1893ЈК. р. Дачиљ.