Delo

ХАЈНРИХ ФОН СИБЕЛ 91 о тиву Бизмаркове војне реФорме. Највећи умови немачкн, Гнајет, Дупкер Вирхов, а с њима п Сибел, који је од L802—(>4 као народни посланик нрипадао левом центруму, енсргнчно беху пристали протнву милитаризма Бизмаркова. РеФорма војна беше и незаконигим нутем изведена. Бизмарк није хгео да зна за уставне скрупуле, и када су догађаји оправдали његове самоволше поступке, тада је и већи део онознције поиусгио у срцби н приближпо се канцлеру. Од то доба и Сибел ностаје нолнтичкп пријате.Ђ Бизмарков н остао му је до смрти као један од најоданијих. 1864 због једне подуже болестн и телесне махне, морао je напустити иолитику. У њој се јавпо још 1866, нри распадању немачког а стварању северног савеза, као п доцније — противу општег ирава гласа н ултрамонтанаца. 1875 буде постав.вен за дирекгора пруских државних архива н тајног државног архива где се одмах осетпла његова вредна рука. Илод његова рада као архивара су „Public tionen aus den preusischen Staatsarchiren“, н велнко дело његово : „Die Begriindung des deutschen Reiches durch AVilhelm I“, које ноче излазити 1889. Ово дело од кога је VII свсска изашла, остало му јо недовршено. Од заслуга Сибелових не сме се нп нреко овпх прећи: засновао је ио угледу на Ранке а први историски семинар у Минхену, основао (уз сарадњу Ранке-а) „исторнску комисију баварске академије наука, и „llistorische Zeitschriftu, најбољн историски часопис немачки, Kojnjeorpoмне услуге науци учпнпо нубликацијом богатог материјала историског. нарочито из новијег доба* Један скроз н скроз модернн историк, који сав живн у еавременпм ндејама, скоро без симпатија за антпчки свет, Сибел се песветпо проблемнма нове историје. Од првих већих радова је. којн је пме Снбелово пронео кроз цео научни свет европски, „Geschihte der Revolutionszeit von 1789 bis 18(X)., од кога je 1853. г. прва a 1879 последња свеска пзашла. У сасма другој светлости износи нам Сибел оне крваве догађаје, из којих се роднла модерна Европа. 1Бегов политичкн принцип, консервативпн либерализам, ирјтнвник насилнпх нреврата оздо u владе масе. био му је spiritus mo tor, да догађајима од 1879 потражи други смисао. Жиронденп. ннсу впше мученнци за легитимитет, нпсу само доктринери и таленти, већ н демагозн н агитатори: онн су прии, који распирују страсти масе njtoтиву ауторнтета, они су ти, којн суЕвропу гурнули у крвавп рат, којн је човечанство стао неколнко милнона жртава. Брпсо, Берњпо, ГадеКондорсе а неКауниц, ЛеонолдИ, Фридрих Вилхелм Н, херцог од Брауншвајга, демократија је а не аутократија желела н изазвала ]>ат. Куд и камо консеквентнији п дЈЈжавннчкн мудрији изгледају Јакобинци, који 3ii;ijy да ће или краљ стећи војску нли војска краља ако се дође до рата н да га република не сме желетп. А да је одушевљење неорганизоване масе иобедпло днсцпилиновану војску евронску 1793 — то је проста де-