Delo

ж. ДР> III 1ВЕИА Х1>0НИК.Ч 115 на се на мах размакну н загрме: „Живсо хрватски краљ !“ Цар-краљ нројезди озбиљно ногледавнш десно ii лево н мирно поздрављајући оне што стајаху даље у улици. Тек ш'го цар-краљ нрође, жандармп наставише свој енергнчнп рад и разјурише велике нанадаче који се ж)рећки уклањаху. За тиди часак беху све улице око куће н цркве чисте. Тек неки од демонстраната засташе по нздаље од жандарма још но кад што дерућп се. 11за њих још поиздаље могле су се видетп лепојке како bjkio хитно измичу. За све време, Срби су се пред црквеним вратима држалп мушки. мпрно u достојанствено. Сад кад видеше да жандармп примпше у своје руке одбрану срискнх светпња, уклонпше се и они. Одох за тим и ја МедаковнћевоЈ кући где бесмо уговорплн састанак. те да свп одемо натријарху, да му захвалимо на њсговој* беседп у црквн н на његовом достојанственом држању. Састадос-мо се, али неко иредложп да то учннимо сутра дан. Разиђосмо се те и ја одох журно на ручак. Цар-краљ је то ио ио дне походио још многе заводе, а нарочпто трговачку-занатлиску школу, где се подуго задржао н све сам разгледао, не чекајући да га ко напред обавештује п о свему се сам распптао. Особиту је пажњу поклонпо тој школиПо ручку отпшао сам опет мало до цркве. Нашао сам жандарме још удаљенпје од цркве. Она руља беше се поделила, којој је свуда прндолазида радознала светнна тако, да је нред сваким одредом жандарма, којн су улпце око цркве затворнлн, налазпла се но Једна гомила дерући се непрекпдно и урличућн оне нсте епитете од пре но дне. Саобраћај у улпцп нарочито колпма, и нобочним улпцама око цркве бно је са свнм прекинут. Прођох улицом — јер су поједпнце пропуштали — иза олтара u не мало се пзненадпх, кад вндех на зпду од олтара, нзмеђ прозора, грдну жуто мрку мрљу. Учини ми се чпсто невероватно да се пко могао нечим нечпстим бацнти на зид од олтара иди што је још црње и горе, да је хтео нешто нечисто убацпти у олтар. Та тек с те стране не беше ни „сриске банке*, а нп срнске засгаве. Мислно сам да је довољно пгго и тога дана иолупаше неке прозоре на кућп н на цркви н што цркву нзобијаше каменпцама. Граја je трајала непрекндно, час с једне час с друге страие одјекујући све истпм те истим захтевпма и епитетима. — Одох у велику кавану где се састадох с нашпма и где утврдисмо одлазак сутрашњн иатријарху. Ту застадох н неке мухамеданце из Босне и где један нешго пашима говорн. Приступих да ii ја чује.м. Он говораше: „11а они нас још маме и зивкају нас с њима у заједницу. Па кад би то н учинили, дошао би бпва некн наш светац, ми бн истакли на џампју зелену заставу иророкову, а онп бн кидисалп на џамију п заставу. Бала бпва бнло би крви!“ У то се прихватп прстима за горњу хаљнну и отресе од себе. Сви наши беху мирнн н озбиљнн те само муком мучаше. Ту сам дознао још u ово. Веле да је она развпјана руља, у сво.ме бесу, онако у гунгулп дочепала једнога нашега архимандрита нз боеанске деиутацнје, пзгрувала га, обо-