Delo

УГАРСКА II ОПОЗИЦИЛА ХРВАТСКА 61 гова владичанска каријера, — само је до њега стојало на да се у аустриској црквн попне до чпва ирелата, саветника престола. Он је впше волео служпти као саветник н во1) своју домовину, а званична исгорија придаЈв овом великом имену само једну тптулу — ђаковачкн еипскоп. Ђаковачка столица привдачила га је : ои је осећао да је одређен за то место. Прнчају да је оп као прост намесник у Нетроварадину дошао да повери тадашњем епискону Куковићу неко своје службеиоразочарање. Ни одбијен, те проведо ноћ у молитвама и наппса на својнм таблицама (овај се заннмлшви аутограФ чува у Загребачкој академнјн) : 31 i h i s е ш р е r е s t о r а n d u m, praesertim autem h a e n o c t e, etsimihi 1 i c e t i n f u t u r a prospicere, m e D e u s a d magna đestinavit. (Ja ce морам молити увек, a нарочито ове ноћи, и ако ми je допуштено пронићи у будућност. мене је Бог одредио за велпка дела). У јутру га Куковић дозва и иружајући му пнсмо, рече му : „Ни сте срећни : чекају вас у Angustineum-y.“ Тада се изли словенска душа, и онат Штросмајер рече, додирујући раме зачуђена прелата; „Внсокопреосвештенство, ја ћу бити ваш наследник, знајте спгурно !“ Куковић се успрсн. „Немојте сумњатн потврди иотоњи владпка ђаковачки, то ми неки божански глас рече!“ Та се слутња испуни иосле осам година. Свечано иостављање на еппскопски чин било је 29. сеитембра 1850. Од тога доба нема нп једнога дела, ни једне борбе, ни једнога искушења народног коме се нпје прпдружно владика Штросмајер. Наилазећн у својим политичким погледима често пута п на тешкоће, уверен да је његовој земљи потребна нова умна снага, његов се геније трудпо да јој то да. Он изазива купљење нрилога у корист и академије и универзитета и даје у томе велнчанствен пример. Он налази учитеље, помаже ученике, храбри рад на народној историјп и језику. Он се одриче својих слика и оснпва у Загребу галерију која носи његово нме. Из славонске равнице са једноликим сеоцима, куда пролазе само сељачка кола u чије нутове претвара jecen у блатњаве реке, диже се узор-дело, достојно Беча илн Париза, сјајно, примамљиво, у ком се он оличава: његова катедрала, ирави нолет к Богу душе једнога умегника а и једнога мислиоца, којп joj даје спмболичан облик грчкога крста да бп посведочно своју веру у измнрење двеју цркава, — његова катедрала у којој о празницима шарена гомила сеоског, иростодушног свега клечи пред Сајчевнм Фрескпма уз звуке оргуљс на којој cBiijta награђени ученик нрашке консерваторије. Нреко свештенетва његов генпје прожео је нову демокрацпју, kojv онлемењава У Багпкану, којп је дуго био нерасположен ирема њему због његова држања у нрквеном сабору, његове наномене су сиречпле ијш иостављањима владичанским погрешке о којнма бечка нонцијату])а нпје извештавала. Ностављање поштованога владнке Поснловнћа на заг|>сбачку столииу иосле непопуњавања, Koie је за иуне три године заннмало европску хронику, посредно је његово дело.