Delo

УГАРСКА II ОПОЗНЦИЈА ХРВАТСКА G3 коме нредседава Нгњатијев — као што је цар Фрања Јосиф мпслпо према лажним извештајима — него кијсвском одбору. Немачко-маџарска штампа наде у ватру: она номену откривену заверу и панславизам. Мало после еиископ оде поздравитн цара у Беловару за време маневара 13. во ног корнуса. У дворани онштинској бејаху иокрај њега старн архнбискун загребачкн Михаловић, тадашњи бпскун сењскп Посиловић, патрнјарх Анђелнћ н православнн владика из Крижевца, код кога је био гост дан пре. Цар се ноклонп пред прва три нрелата, а ирема Штросмајеру устукну п речс строго: „Господине бискупе, шта сте вн урадили ? (llerr Bischoff, was liaben sie gethan ?) — Па после: „Ви сте послалн челеграм, у коме издајете вашу веру и вашу државу!“ — Владика се усиравн : „Моја је савест мнрна.“ — „Вп сте иослалн, ue попушга цар, депешу једном измегу (Ausbund), коме је непријатељ чак п руска династија.“ — „Велпчанство, оиростпте, ја то не могу вероватп ! (Majestat, erlauben sie, das kann ich nicht glauben !) — Цар љутит окрену леђа. То је тачан онис овога виђења, које је штампа изопачила и које срећом не бејаше израз утврђеног мишљења целе царске нородице. Пос-ле неколнко недеља н следник престола РудолФ, нродазећп кроз Хрватску. указа владици Штросмајеру јавне знаке поштовања. Свакако се не може порећи да политика маџарска, изоиачавајући улогу н намере ђаковачког еиискоиа, ннје усиела осамити овај велш.и дух, који је очпто }>ођен да представља словенски елеменат у царевинским саветима. То осамљивање, које хрватски народ осећа н дели, није упронастило династији ни једнога поданнка ни једнога војника. Алн оно хлади вековну оданост u народ, који је некада био одан цару до Фанатизма, рђаво енрсма за искушење које га чека, ако икада рат с Руспјом ставп у сукоб њихову оданост и глас крвн њихове. Држн се да у Бечу није непозната ова нова и карактернстична хладноћа. Страховању, које ово стање изазива, прпписују један ноступак који се пре две године много тумачно у словенском свету. Октобра месеца 1893. у времекада је држање Нталпје изазивало глчсове о рату, бан Куен-Хедерварп, којн се дотле до крајности борио нротив личности, утицаја па н протпв пријатеља владпке Штросмајера, учшш изненадну посету у Ђакову. Значај те носете беше јасан околинн а н публицн. У осталом, разговор је бно сасвим званичан, u та носета, која није ннкако била пзазвана, није још ни сада враћена. Бладика Штросмајер има осамдесет годнна. Он не излази впше лако из Ђакова ; његово боровпште личп п на палату н на манастпр. Сјајност је достојанствсна, церемоннјал ублажен нечим очннским н гостољубивим. Ту влада тишина, коју свако воли да осетн око генпјалнога човека. Живот је ту одмерен и прожет радом. У вече се на знак звона скупи особље епнскопије с гостима у предсобље до трнезарије. После неколико тренутака у нолусенци огромиих дворана које чпне галерију, кроз широм огворена врата чије злато треиери нри нролазу свегњака, улази лакнм кораком један старац Једва ногрбљен, заогрнут