Delo

УГАРСКА II ОПОЗИЦП.ТА ХРВАТСКА ()Г> јом у CBoiu.M помамним сппсима. Држање његово поредилп су с Диогеном, његов обазриви заверенички дух са Мацпиијем. Нико му бар не може нребацнвати да нпје сложпо своје назоре са својим животом. Он није никада тражио ни службе нн мплости. Он је створио .једну догму и ње се држп. Како је лично мало одушевљен за рад, то га он изазива. Као идеалиста своје врсте, — програм његов је његова вера, — оп отворено презире Гајев илиризам и југо-славизам, ношто је он љут иротивник Срба. Што се тиче иностранства, он ie преносио своје симнатије на све противнике Аустрнје редом. Његов лист Hrvatska, која је некада угађала Наполеону III, сада је русоФилска. Он jc душа „правашке партије“, ко]а је на сабору 1861. бројала иет посланнка, носле није имала ни једног представника од 1868 до 1875, а сада прнвлачн себи готово све активне снаге опозиције. Ова странка, која се обичније зове радикална нли СтарчевиАева, тражи за Хрватску поступак сасвим једнак с оним, који је угарска задобила за себе на основу поменуте азгтономпје, готово лпчне уније, а већ ее разуме да ће се „краљевина хрватска4* прошпритн на све југо-словенске земље азтстрпске монархије, дакле на Далмацију, Истрнју, део Крањске, на Босну и Херцеговину. Хрватска, тако раширена, постаје заиста силна држава са шест милиона становника најмање, са целим приморјем аустро-угарскпм — сем Трста — u само јој требајош одредити престоницу: Загреб илп Сарајево. Старчевићијанство је нре свега израз једног темперамента. То је демокрагизовано родољубље, које не сумња ни у шта, лако премазано есенцијама од 1848, или бар екстрактом иредентизма нод Формулом: С r о а t i а f а r ii d а s е. Оно је у неколико душа дрскпх предузећа народнпх п универзитетских нобуна. Непријатељи пребацују му, не без разлога, да је оно школа пре за декламацију него за карактере. Учптељ ни из далека није иредао свима својим ученицима и оно врло искрено, чак и циничко, одрицање свих благодати које дели влада. Многе његове присталице одлазе најзад у канцеларије н сами траже да их неко умири, а садашњи бан, иознавалац људи, пристаје на то кад се укаже прилпка. Кад се Диоген бави политиком, деси се да но којн пут роди Рабагаса. Али он рађа, — ваља нраво рећи. — п људе од убеђења, борне, јунаке изборних еиопеја, чпја је опозицпја потребна, особито у младој земљн. Овај човек, чији се карактер многим ствојим странама, ако не свима, одваја од обнчпог типа хрватског, нанослетку је нреузео власт над новим иокољењем : у њему гледају човека једноставна, неодољива, нодижу га на иатриотски олгар, између идеалнога типа патријарха н мислиоца. Старчевић и не пише внше брошуре, већ своје миш.љење нзноси у сво.м лисгу u алманаху. Он је збио „правашка“ начела у неку врсту катихизиса. То је смеша нових политичких ногледа и изрека као шго су Франклпнове, а то увек ноштује демократија која почиње читатл. Ту су сједињене у аанхрватиза.м све мисли које забављају изборн\ лнтературу на западу а оеобито нашу : наиредак, солидарност, настава, ДЕЛО УШ ^