Delo

74 Д Е Д 0

Емидијо рече дубоко одахнув : «Buhe хладно вечераса. Роза подиже очи у зиак одобравања. У ониској соби светлуцаше светлост према кретању пламена, који је сијао у зејтину у кандилу од месинга. Сенке се скупњаху час по угловима, час на поду. мењајући облик и ја= чину. Крила на прозорима била су отворена, али жалузине бејаху затворене. С времена на време би се иомакле муселинске завесе као дахом кретапе На белој постељи тело Бјађнјево изгледало је као да спава Речи Емидијеве падоше у тишнну. Роза изнова подиже главу и поче полако да броји бројанице. На челу јој се засвзтлеше неколике капњице зноја, а дисање јој бејаше уморно. Емидијо, мало после, запита : „Кад he доћи сутра да га узму?” Она одговори природним звуком свога гласа : «<У десет.“ После опет заћуташе. С поља допираше непрестано крекетање жаба, кад и кад и мирис траве. У потпуној тишини Роза чу како из леишне излази нека врста ропца, и покретом иуним страха диже се са столице, пошав наиред. «Не бојте се, Розо, то су ропци,>, рече Емидијо, држећи је за руку да је умири Она му инстинктивно стнште руку и ггодржа је стојећп. Папрегну ушн да чује, али гледаше на другу страну. Кркљање се иродужавало у трбуху мртвачевом, и изгледало је као да се пење ирема устима. „Ништа није, Розо, умирите сеи, настави девер, показујући јој да седне на дивап. Она седе, крај њо а, држећн га, у забуни, негтресгано за руку. Како не бејаше много места, њихова се колена додириваху. 'Кутање се иовратн. Из далека се чуло клепегање ветрењаче. „Беју жито ноћу, ирема светлости месеца“, ве.ш Роза, хотећи да разговором растера страх или умор. Емидијо не отвори усга. А Роза извуче руку, пошто јој додпр иоче да даје неодрођенп сммсао узиемирености.