Delo

76 Д Е Л 0 У септембру, пре но што Емидијо оде у семпнар, обе породпце изађоше једном на ужину у шуму крај реке. Дан беше благ и троја кола, која су вуклм воловн, промицаху поред расцветале трске. У шуми ужннаше на трави, на зеленоме кругу, окруженом стаблима гигантских јабланова. Ретка трава бејаше пуна малих неких цветака, љубичастих, из којих се дизао нежан мирис ; овде онде кроз грање су пролазили широки праменова сунчане светлости, а у дну се показнвала река непомична, мириа као језеро, чиста и ировпдна, а биље водено спаваше У љој. После ужине, неки се растурише по обали, а другн остадоше лежећп на леђима. Роза и Емидијо нађоше се заједно ; узеше се за руке п пођоше стазом кроз жбуље. Она се сва наслони на њ ; смејала се, и кидала уз пут лншће са изданака. У кретању јој спаде чсшаљ, нспод кога се одједном по раменима растури њена богата коса. Е.мидијо се саже иоред ње да подигне чешаљ. Исправљајући се, њихове се главе малко сударише. Роза, држећи се руком за главу, викаше кроза смех : «Јао ! Јао !“ Младић је гледаше, осећајући како му дрхти све до сржп у костима, осећајући да бледи и бојећи се, да се не изда. Она ољушти иокгима са једног стабла дугачку сипралу лике, уви њоме брзо плетенице и намести косу зупцима чешља. Зелено лишће, падаше на њу. «Како вам се допадам ?» Али Емидијо не отвори уста; не знађаше шта да одговори. „Ах, није добро ! Вп као да сте неми ?“ Он осећаше жељу да надне на колена. И како се Роза смејала незадовољним смехом, осећао је како му се очи иуне сузама од страха, што не уме да нађе ннједне рочи. Пођоше даље. Мало после једно тапко дрво сметаше им пролазу. Емнднјо га иодпже обема рукама и Роза ирође исмод зелеинх грана, које је о час крунисаше. После наиђоше па бунар, крај кога стајаху два правоугла, камеиа базена Густо дрвеће бејаше начинило око бунара и