Delo

УДОВИЧПНА НДИЛА 77 над њиме зелени самостан. Ту је била дебела, готово влажна хладовпиа. Лисни свод се нотпуно огледао у води, која је допирала до половпне зидова од цигље. Роза рече, ширећп руке, „Како је овде добро !" После завати воде у шацп, грациозно се крећући, и напи се; кан.Бпце јој иадаху између прстију, нижућн се као бпсер по оделу. Кад угасн жеђ, са обе шаке завати другу воду, н ионуди је ласкаво Емидију : «Пијте !* «Ни сам жедан”, одговори Емидијо зачуђен. Она му просу воду у лице, градећи доњом усном гримасу готово презриву. После се опружи у једноме од два сува базена. као у колевци држећи ноге на ивици и махајући њима немирно. Одједном се подиже, погледа Емидија чудноватим погледом. „Дакле ? Хајдемо.” Кренуше се на пут, вратише се на место састанка, непрестано ћутећи. Над њиховим главама цвркутаху косићи, хоринтозални праменови зракова укрпггали су им пут, а око њнх l је растао мирис шуме. Неколико дана носле Емидијо отпутова Неколнко месеци после. брат Емидијев узе Розу за жену. У првим годинама у семпнарији Емидијо je често мпслио на нову снаху. У школп, док свештеници објашњаваху Epitome liistoi iae sacrae он je сневао o њој. За време студнје, док се његови суседи, сакрпвени иза отвореннх столова, међу собом вежбаху у ружним стварима, он би загњурио лице у руке и одавао се нечистим имагинацијама. У цркви, док одјекиваху молнтве Богородппн, он бн побегао после призива Rosa mystica. II како га бејаху покварили друговн, сцена у шумп појави му се у новој светлости. II љутнна што није погодио, јаднковање што није умео да убере илод, који му се нудпо, мучаше га страшно. Тако дакле. беше ? Роза га је, дакле, волела једнога дана ? Он је, дакле, не знајућп прошао поред велике радости?