Delo

7н Д Е Л 0 Ова мисао постајала је свакога дана све оштрија, неодољивија, мучнија, тужнија. Свакога дапа она је у њему повећавала патн.у, док у дугој монотонпји богосдовскога живога, мпсао ова не постаде за њ врста неизлечиве болести, обузе га безграничпи јад, меланколија без краја. — Дакле он није знао ! У собп сада светлост сијаше блаже. Кроз пречаге затворених жалузина пиркао је слабији ветар и помало љуљао завесе. Роза, потпуно савладана сном, затвараше трепавпце с времена на време, отварајући их брзо, кад би joj глава иала на груди. ,,Јесте ли уморнн ?“ запита је Емидијо врло благо. „Ја, нисам.” одговори Роза, исправљајући се. Али јој сан у тишини понова савлада чула. Глава јој је бпла наслоњена на диван, по свему врату разасула јој се коса, а кроз полуотворена уста нзлазио је лаган и правилан дах. Изгледаше тако лепа и ништа у њој не бејаше примамљивије од ригма груди и видљивих Форми колена под лаком сукњом. „Да ли бих је нол3убио“ — помисли Емндијо, ио изненадиој сугесгији меса, гледајућн је заспалу. Песме људске брујаху онет у јунској ноћи са извесном свечаношћу литургиских молитава, а у даљини одјекиваху гласовп у различним тоновима, без иратње инструмепта. После, иун мзсец пошто се био попео високо, светлост његова но мо гаше прећи дрво, које је покривало гранама ирозоре, па се шприла између грана. Емиднјо се окрете мртвачкој постељи. Очи његове, прелазећи оштру и црну линију задржаше му се противу вол>е на јсдној руци надувеној и жутој, мало савпјеној, избразданој модрим жилама и брзо се окретоше. Полако, полако, у несвссностп сна, глава Розина, готово градећи полукруг, наже се према збуњеном Емидију. Пагнњање лепе женске главе би up.io благо, н, пошго иокрет мало променп сан, међу трепавицама малчице подигиутим ноказа се ивица зенчце, и изгуби се у белпни, готово као листак л.убичице у млеку. Емидијо се пе номаче, држећи терет на рамену. Он задржаваше дах од страха да не иробуди Розу, и притпскивашо