Delo

К. Е. Zacharia vou Lingeuthal 85 Да ce западни научннцн мадо више заинтересују византинскпм правом нзмеђу осталога доста је иомогло н јелиноФилство, које беше изазваго устанком Грка 1821 године. Премда ,је у 'првп мах главни цил, био опет корнсг за римско нраво. У тој намери је К. В. Е. Хајмбах наннсао своја размиш.вања о Басиликама.®) Главна заслуга н,егова састојн се у томе, што је материјал прикуппо и лепо га средио. Ну, најочигледнпје се могла увидети плодогворна моћ новог нсторнског нравца у класичном делу Бинера „Историја Јустинијанових новслаи (Geschichte der Novelleu Justinian’s Berliu 1824). Ово дело расветлнло је многе тамне сгране грчко-римске нравне истоЈ)нје и послужнло доцннје као иолазна тачка за сва потоња дела из ге области. Бавећи се изучавањем канонских сноменика православне цркве liiniep нанђе и на словенске Крмчнје н у спису свом „0 зборннцнма канона грчке цркве‘п) вндимо где износи већ нрикуиљене податке о Крмчијама од руског барона ГозенкампФа н кијевског митрополита Евгеннја. Поеле Бинера треба поменути и име Хајмбаха млађег (f 1852), којп је поред заузимљивостп своје око пздавања Васплика урадио bjkio много за нсторнју византннског ирава. Наиоредо с Хајмбахом може се ставитп и нроФесор Witte, који се iij)bu уздигао до свести о самосталном, опшге-исторнском значају византинског права, ua износећн понеке карактерне црте њеЛ)ве, указује и на унутрашњу везу између внзантинског нрава п нравне исторнје остале Европе. 2.) ЖИВОТ П РАД К. Е. ZACHARIA VON LINGENTHAL Највећн внзантолог — пЈ)авник јавно се тек у лицу Zacharia von Lingenthal. 1Бегов усрдан u обилаг j>aл, на пољу византннско-иравне науке потпуно заслужује да му се учини достојан помен и у нашој књижевиосги. e) Не Basilicoram origine, fontibus, sclioliis atque nova editione adornauda Lipsie 1825. ') De collectionibus canonum ecclesiae graecae scliediasma literarium. Scripsit F. A. Biener... Berolini 1827, 8. (6 и 82 с.тр). У уводу (стр. 1—8) ухазују се писци о истом ирсдмету до 1827 године п даје се кратка карактеристика н.ихових дела. За тнм у § 1 расиатрају се најстарији зборници канонскнх одлука до Јована Схоластика (стр. 9—12; § 2 говори о зборннку канона у 50 глава (Еvvay(oyr) vmvovcov sig v’ rizlovg St,i]Qi]ušv)]) Јована Схоластнка <f 578). У §§ 3 -7 говорн ce o потврдн канона па шестом васе.кенеком (691) н другим саборима (стр. 16 —21 , о дслима патријарха Фотија (стр. 21—26), о законскпм књигама царева Василнја, Лава, и Константина (стр. 26—29) н о спнснма Псела, Зонаре, Вал>самони, Аристнна, Арсенија, Властара и Арменопула (стр. 29—39). На послетку § 8 излаже садржину Пидалиона (nijdcuiov) 1.800 г. (стр. 39—43). Други део (§§ 9 — 14, стр. 53—82) разматра зборнике канонског нрава, који су напнсанп ван граница Грчке и на другим језицима, а нарочнто наше крмчије. § 9 оццсује влашку (Одј вптаре леџШ штампану 1652 r.) и српску Крмчију стр 43—47). У §§ 10 н 11 lra.iaзиио податке о најстаријим словенскнм номоканонима у Бугарској п Русији (стр. 47 58). У §§ 12 и 13 о каснцјим рускнм зборннцима и штамнаној Крмчијн стр. 58—12). Носледп>и § 14 (стр. 72—82) расправ.на иитањз о иорсклу тако зване грамоте цара Константина Велнког напи Силвеетру, која је неправилним путем н у Крмчију уишла.