Delo

34 Д Е Л 0

Србије, у коме се Кнез Никола одриче престола, у корист јединства српског народа, њему се чини да такав уговор није могао бити дуга века, само за то, што је тражио неизмерних жртава од једне стране Г. писац толико се слабо занимао са политиком виших погледа, у његовом духу рад за јединством српског народа толико је мало корена ухвагио, да није ни опазио, како нам је, нехотице, са оваком оценом овог угсвора, дао праву тачну меру, којом нам треба мерити његове по гледе на политичне народне идеале. Ако хоћемо народно јединство оваке су жртве неизбежне, без обзира која их династија чини. Г. Јов. Ристић већ може мислити, да је о томе било говора и пре, и при закључивању тога уговора, али што су онда могли разумети чак и они, који су на олтар онште српске отаџбине принели такве неизмерне жртве, што су разумели сви, и на Цетињу и у Београду, и прости и образовани, и духовити и ограничени, није био у стању да разуме наш опробани државник. Он сасвим сиокојно, као Цинцарин кад мери маслине, ставља на теразије, на једној страни народно јединство, а на другој интересе династије, и мисли да ова друга има разлога да претегне. — А ако хоћемо и нашу и балканских народа самосталност, ми је морамо тражити у споразуму са балканским народима, и Јужним Словенима. Г. Јов. Ристић, истина, нристаје на ову заједницу балканских народа у начелу, он је шта више назива лепим идеалним сном, али како му његова политика, дан и комад, стаје на пут да трчи за сновима, ма колико они бпли заношљиви, он се осврће око себе и тражи неку велику силу, на коју би се наслонио. Он се осећа већ толико уморен овим кратким излетом у регионе лепих идеалних снова, да нема више моћи ни да нам каже, каквом би се добру српска мисао могла надати од тог наслона на какву велику силу, а камо ли да би био у стању да продужи борбу и рад за постигнуће споразума између балканских народа,. Истина доћи до овог споразума није тако лако, као наслонити се на какву велику силу, која се прва при руци нађе, али за што се на послетку не би пре тамо стигло где је једини сиас за све балканске народе, него опамо где се они ничему немају падати за њихову народну самосталност; за што се нов нараштај за нама, који свој посао