Delo

33 Д Е Л 0 quo, плп непзбежнп занлетп. Мнсао, да Аустро-Угарска само себе намирп, а наше интересе оштети, могла би бити од неирорачунљивих последпца- И ако Србија, можда, не би нашла разлога да заплете изазове, онп би неизбежно билп изазвати са стране. Може бнти, да ke писање по новинама о овом нредмету учинити, да се од Вашег Величанства неће моћи сакрити намере које би се у Бечу гајиле. Нознати ux на сваки је начин од великог значаја, и ако се данас врло мало може с мњатп да се је нолигика Аустро-Угарске решпла известн до краја дело које је на конгресу берлинском започела. Нашој онозиционој штампи ово нптање добро ће доћи, и она ће умети екснлоатисати ћутање владиних органа у корнст својих цељи, али ма како било ми ћемо да ћутимо док се Ваше Величанство с пута не врати. Г-н Мариновић препоручује зближење са Русијом, или бар утврђење такових односа, који би могли послужпти за основу томе зближењу, кад би нам га околиости наложиле. Он вели да се данас не зна шта носи дан. шта ли ноћ, и да би побољшање односа са Русијом било од користи за Српску Краљевину. Г-н Мариновић намерава нредставити се Вашем Величанству у Пшлу, и то чим буде дошао у Гасгајн, пли кад буде свршио своје лечење, за то сам га ја данас телеграмом известио да ће Ваше Величанство остати у Ншлу свега три недеље, како би се нрема томе могао управљати. Вашег Величанства итд. М. С. Иироћанац Г-ну Нариновику посланину Париз 16 Сеитембра 1882 г. Беог]>ад Драгн пријатељу Прилично сам се промучио док сам рашиФрао ваше пријатељско иисмо из Гастајна, али вам морам нризнаги да, код све муке, нисам био у стању да пронађем у чему бисте се ви могли не слагатн самојимразлагањпма о могућој анексијп Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. П ја не мислим да je у интересу Србије да се данас нитање о окунацноним провпнцијама решава, за то оно са наше стране није ни додирано. Сама га је аусгро-угарека штампа изнела на јавност, а за то је имала сигурно рачуна. За аустро-угарску, по свему што се појављује, пигање окунираних покрајина не зависи искључиво од спољних прилика, оно засеца дубоко у унутарње односе монархије, и за то је, по мојој оцени. штамна аустро-угарека то питање истакла прпликом кра.љевог иута, како би, с једне сгране навикла европску дипломацпју на своје носматрање, с друге опет олакшала у унутарњоети успех за своје назоре, борећи се токорсе прогив политике и тежања српског на-