Delo

НАША ЗАВРШНА РЕЧ 51 А ми — интелигенција српска, ми смо одговорни само за начине којима смо томе режиму служили, и за неизлечиву немоћ која је отуда долазила.” Према стању које je створено у земљи за ових двадесет година, овака оцена свакојако је оштра, али не само за Круну, како мисли г. Јов. Ристић, него и за господу министре и интелигенцију српску, па и данас ми непрестано држимо да је она оправдана и потпуно верна. Г. Јов. Ристић пронашао је у овоме што смо написали тежњу да скинемо са себе одговорност за наша дела и да је на Круну пребацимо; и бранећи Круну од оваке наше оцене, похитао је изјавити, да он прима сву одговорност на себе за свој рад за време док је државним пословима управљао. Овом изјавом, овај господин показао је само да није питање разумео, и да је прошао поред њега. На првом месту долази питање, шта је у истини чији рад ? а после вара се г. Јов. Ристић, ако мисли да смо написали онај прелаз у тежњи да скинемо са себе одговорност за оно што смо радили. И ми имамо толико исто куражи и готовости, а по свој прилицп и сви бивши српски министри, да данас такву безграничну одговорност на себе примимо, али зар би то ма у чему променило опште стање и стварне односе између многобројних чињеница. које утичу на јаван живот и послове у држави? Не, доиста, главна одговорност остала би на ономе истоме месту и даље, накоме je била, и на коме у ствари мора бити. Ми бисмо се показали само каваљери, ) а да нас то ма што стане, пошто овде нити је у питању она одговорност коју Устав иредвиђа, и казни као злочин, и која свагда стоји, ако није застарила, нити она о којој историја води бригу, и да би је ставила на ово или на оно место, нити кога пита, нити чији пристанак за то тражи. Али колико се у овом озбиљном питању, које не може бити, ни у коју руку, предмет полигичких доскочица или празних разметања, брзо говори, а тромо мисли, показује нам најјасније невештина, коју г. Јов. Ристић одаје, рукујући овом новом теоријом безграничне министарске одговорностн, кад 20) Г. Јов. Ристић сигурно је већ заборавио како 1876. године није хтео потписати издатке, које је војни министар генерал Т. НиколиК морао наређивати за време рата и овај се, напуштен од својих кодега, а нападнут њиховим пријатељима, у Скупштини морао сам бранити ! 4*