Delo

Д Е Л 0 52 нам у исто време износи, да је за рат 1876 године одговорна Скупштина која се за њега изјаснила ! Покушајмо да ставимо иитање на његово право земњиште, и, у колико нам је могуће, пспитајмо неколике значајније случајеве у времену о коме говоримо, они ће нам, сигурно, пружити довоњно материјала да о овом важном питању што правилнији суд донесемо. На прво место, као важан историски догађај у држави, долази рат од године 1876. Г. Јов. Ристић попео се те године на министарску столицу с развијеном ратиом заставом у руни, пошто онда није било могуће да се другим путем до власти дође. Некоме је требало да Србија уђе против Турске у рат, и г. Јов. Ристић, који је на кратко пре тога, тачно говорећи, био најурен са својим друштвом из кабинета, постао је веома драгоцена личност за нови ратоборни правац. При свем том, чим је сео на министарску столицу, он је почео да мисли као министар, и да ратоборну заставу журно замотава; али они, који су га попели на власт баш због те заставе, нису му допустили да на власти исправља погрешке, помоћу којих је до власти дошао. Кад је у министарској седници пала прва реч о рату, г. Јов. Ристић, као увиђаван државник, на то је приметио, да је питање рата веома крупна ствар, и пре него што би се једна држава решила за рат треба свестрано да испита све прилике које на то питање могу утицати; а нарочито, кад од те државе рат зависи и није на њ присиљена21). На жалост овај мудри патријотски говор наишао је на већ срачунато, утврђено, решење на једној страни, на неразборитост међу друговима на другој. Кнез је без муке доказао своме министру споњних иослова г. Ристићу, да он онда није требао писати по листовима, како је питање рата већ испитано до ситница, и како Србија и треба и мора да ратује «сад или никади. Није требао бунити јавно мњење нротив владаоца који се у почетку ратоборној струји онирао, и за то ће он понашање таког министра изнети целом свету на видик, и жигосати га као радњу, која из себичних рачуна увлачи земљу у опасносг. Г. Јов. Ристићу није остајало сад ништа друго него, или да пристане на рат, или да напусти власт, и он је изабрао '^1) Да је тако текао разговор у седници знамо из уста Стевче МихаиловиЈш, а и други знају то исто од самог Кнеза Милана.