Delo

II 0 М Е Н 65, Живот брзо јури, напред, својим током, За њим јава скори са времена скоком. А на томе путу. док до мете стижу, Као дан за даном, и борбе нам нижу. Душа спомен крије, он за борбе није 1 Он је лепо цвеће, што у души ниче, Он је огањ вечни, што га љубав стиче, На тајноме гробљу, што га душа скрива. Где јој мило, драго, у смрти почива ! — Па понекад само кад се сета тија На уморно срце, к’о љубавца, свија, И срце затужи, не зна ком би рекло, Шта га тако мори, коме би утекло ?! Ил’ га среће бурни таласи понели, Па би срце хтело с неким да подели, Тад се спомен јавља, да подели боле, Да са срцем тужи, да са срцем воле, Нечујно, без шума, лагано и тио, Да свет не би чуо, да је спомен био, Душа спомен крије, он ни за свет није ! Као такав спомен, ја ти данас стиго’, Из мог мртвог мира твој ме јаук диг’о Познаћеш ме одмах, тужна сам ти слика, Само утри време с избледелог лика!...“ На пољу је поноћ. Све у густом мраку, Ни месеца нема у сребрном зраку, И звезде су миле своје лице криле, — Не видех их горе пре румене зоре . Све је поноћ нема својим плаштом крила, Као да је сама у вечности бдила, Само ветрић час по несташно се креће, Р1спод мрачног плашта залелуја цвеће. — Цвеће мирис пусти из шарених усти, Па их опет склопи. Баш му није мило, Што га ветрић буди, кад је сунце снило ! Ветрић се затаји, ал му није жао, Дело IX 5