Delo

Што је мирис слађан једном ббном дао ! Још се краде даље у сад суро грање, Заталаса лишће, те затреити суво, Па се јачи створи, не би л’ га раздув о ! И све брже, брже суво лишће тера, K’o да с њиме некуд, у бескрајност смера Зашумори грање, биће о том збори Зашто тамо ноћас мален огањ гори ? И жижак се прену, па се питат’ стао: Где су нади светли, где узор светао ?! Та до сад су увек светлост своју слали, Младом духу, с ким су свет од ноћи крали Где је оно срце, што је, пуно вере, Звало братска срца да с’ у борби мере Пуно свете ватре, свет је проћи хтело, Своје смеле жеље извести у дело ! .. ...Све је сада прошло !.. Једва срце бије. . ...Пусто је и празно... јер суђено није ! Сан ће проћи тихо, нечујно и тупо, А једва је живот на срце залуп о ! И сам жижак тужи: жали живот свежи, Што се бори мучно, да од смрти бежи. — Па је чудно прасн’о, затрептавши јако, Биће то од суза, што их иламен илак’о ! И опет је ноноћ доле земљи сишла, Па је у том путу и небо обишла, Утрнуле звезде, тек по где где која Коме је до тога, можда их је броја ! И месеца није, не можеш га наћи, Већ ако би хтео плавим сводом заћи. Ох, како је мрачно и суморно туди, Ту тишину страшну нико не иробуди ! Као да је вечност пришла доле сама, Да упозна земљу са својим тајнама ! Тихо жижак гори, тлаји и не нрска, Тули своју снагу, к’о да му је мрска