Delo

П 0 М Е Н 67 Можда му је право, да нико не сазна, Коме ноћас светли, путем вечнога сна. И живот се гаси... Кап се по кап топи, И смрт, гле, нечујно своје руке склопи, И крилима ману, дах се задњи диже, А вечност га нема на свој конац ниже ! И пламен се пови, сузе ми га гасе, ...Бог да прости душу, што је звона гласе ! \ Тад се авет страшиа мојој мисли крену, Понесе је собом, тули светлост њену; Сиђе и у срце, да ми душу сише... ...То је туга, брате, што те немам више ! Београд, 1895. ^.РИСТИНА Ј\ ј^ИСТИЋЕВА 6*