Delo

ЂУ1(АН С^АКАВАЦ приповетна С. Матавуља Идемо из школе ја и неки мој друг, па ее пред градом сретосмо с неким човјеком у новим хаљинама, тежачкога кроја, онако како се носе ириморски заграђани, а не сељаци. Човјек је био осредњег раста, малене главе са ниским челом и риђим великим брцима. На гуњу је имао медаљу. — Знаш ли ко је то? запита мој друг таким гласом и и изразом лица, да сам одмах помислио, е ћу чути нешто необично. — Не знам, рекох. — Не знаш !?... Па то је Ђукан Скакавац, што је сад дошао из војске, што je у рату убио Француског ђенерала! Та ни о чем се другом не говори него о њему! Ено видиш како га свијет гледа! Збиља, двије три женске обазријеше се за њим. Мој друг узе причати догађај, који је Ђукана обесмртио. Знао је све потанкости, као да је очима гледао, аја сам опет све вјеровао, као да очима гледам. Кад најпослије он предуши од силнога причања, пренеразим ја њега овијем ријечима: — А знаш ли ти, да је Ђукан мој кум. Жао ми је што нијесам знао да је он то, а ја бих га уставио и здравио се с њим... Али ја ћу то учинити први пут кад га сретнем, и он ће ми сам причати како је било у рату у Италији ! На лицу мога друга могла се читати велика завист, — и тако се растанемо. Доиста. мој покојни отац био је кум са Скакавцима. Миогобројпа н имућна задруга што je носила тај надимак живела