Delo

ЂУКАН СКАКАВАЦ 69 је у засеоку, час хода од наше вароши. Скакавци су били на гласу као вриједни и поштени тежаци, мало аруми и тврдице. Говорило се, до душе, да у тој кући увијек има по неки видовит човјек, а од њиховијех одива да су по неке вјештице, али канда су то на]више разгласили „Сватини”... Мени је глава била тако пуна јуначких дјела Ђуканових, да се зачудих кад у кући загекох тетку и њеиог постаријег рођака гдје разговарају о другим стварима, а не о њему. Ја сам нестрпњиво очекивао кад ће ое они сјетити главног предмета, па, видећи да они на то и не помишљају, умјешах се у разговор. — Је ли, бога ти, стрико, познајеш ли Ђукана Скакавца? — Што ти то треба знати? занита тетка, по своме обичају, оноро. — Па кажу, тето, да је тај Ђукан убио у рату Француског ђенерала и да му је за то цар својом руком прикачио медаљу!... — Прикачићу ја теби медаљу, ако с мјеста не узмеш књигу и не гледаш свој посао ! Ја се одмакнем, али не толико, да не бих чуо даљи разговор. Она настави: — Збиља, Крсто, је ли истина то што се прича за мога Ђукана ? И ја сам то чула. — А јади га знали, сестро. Он то прича, али ко ће му вјеровати ! Ти знаш, да сви наши лажу кад из солдата дођу! ■Сваки је чинио чудеса, сваки je говорио с царем. — А је си ли се ти састајао с Ђуканом ? — Јесам. Ономад смо пили заједно. Било нас је десетак. Ђукан брбља, брбља, никад краја. Ми га прекидамо и задиркујемо. Шантави Ловро Балмас поче причати, како је он у младости убио пашу травничкога... Зарекао се , вели, да ће га погубити, и он самосам отишао у Травник и смакао га... Можеш замислити је ли било смијеха ! Други опет поче лагати, како je са тројицом другова дочекао у кланцу педесет горњачких кириџија, па их оплијенио Сваки је измишљао по какву комендију, само да се Ђукан сјети да се ругамо, али се он гради невјешт. — А ма најпослије зашто би му дали медаљу ? Запита тетка.