Delo

ЂУКАН СКАКАВАЦ те му и логлед постаде најприје одређенији и слободнији, па онда, и умиљат, онда удовици се очи зажарише. Томка дође да однесе судове. Била је то здрава, снажна плавуша од петнаест година, а у најму код Марте из дјетињства. Она нешто шапну господарици, на додаде гласно : — А што се мрзнете овђе, кад на огњишту букти велика ватра ! — Бога ми, право каже, рекох ја и отидох у кујну. Томка сиђе у подрум, да донесе још вина. Њих троје још су разговарали, па дођоше к мени и посједаше око огњишга. Ђукан свуче гуњ, огрну се њим и диже длане према пламену Из широких рукава нромањале су жилаве и рутаве мишице. — Еј, да ми је кад год била овака ватра!.. Да ми је била онда, кад сам послије боја, гладан и уморан, лежао међу мртвијема и рањенима на влажној земљи ! — Ух, не спомињи ! рече Марта јежећи се... Само о томе не говори ! — Знам, рекох, теби је већ причао, али и ја бих радо чуо, како је убио ђенерала ! — Док се дође до ђенерала треба жвр ! вели Ђукан... Шта је и шта било док сам ја до тога дошао. — Па причај, куме, молим те ! — Бога ми, куме, нијесу ти мишице сувише дебеле као за јунака, рече тетка. То би Ђукану као да га ко удари по образу. Он је погледа зачуђен и увријеђен, шкргутну зубима, засука рукав, устаде и раскорачи се. — Шта је, за бога. .. шта хоћеш ! ? једва изрече Марга од страха. — Жвр ! сад ће се видјети ваља ли што моја танка мишица, вели он. Чек, чек, да видите ! — Ама, за бога, жена се нашалила. — И ја се шалим ! .. Дед ти, куме, ухвати ме иза шаке... ухвати ме обема рукама. Ти Томка, ухвати одмах до њега t Ти, Марта, као најјача, држи за средину, а ти, кумо, за мишицу, до рамена. Дед ! Мн учинисмо тако, више од страха, него од силе. — Е, сад, кад речем : један, два', три, ви уприте свом снагом, да видим хоћете ли превити ову танку мишицу !... Не-