Delo

77

" : ЂУКАН СКАКАВАЦ жвр !... Оно знаш. чим се разболиш, дође веничар, па те прегледа, па ти пропише лијек. Али, опет вам кажем, ја нијесам никад лијек прогутао, него ако га узмем пред њим, ја га задржим у устима, па га испљујем, ако нема никога, ја га бацим. Јер, болан, они граде све лијекове од отрова. Шта је лијек него отров ? Истина је да ти помогне на ирви мах, али послије сиђе у слезину, па ту остане до вијека — То нијесам знала, рече Марта зачуђена. Тетка се осмијехну. — Ја ти кажем — настави Ђукан — да лијек никад не излази из човјека, него му се скупи у слезини... Тако се купи, купи, купи, па ко их много иије надме се као тенац, а у лицу је жут као лимун. — Јао мени, то је истина вели Марта. А ја сам давала Фифини неке прашкове због бубина. — Рђаво си радила. Али опет дијете ће лакше прекужити. — Ама, куме Ђукане, нечим се треба лијечити, рече тетка. — Треба, треба... Фифини треба давати запапрене ракије, ако је истина да има бубине. По мало, разумије се, јер колико треба пилету ? Вино и ракија и ватра и пијавице, то јелијек за све. До душе, кад је човјек болестан, треба и да> гладује. — А од чега си ти боловао ? пита Марта. — Од врага и његова друга, вели Ђукан мрштећи се... Ували ми се враг у трбух, па ме мучи no двије три уре. .. бога ми, и по цијелу ноћ. Оно што кажу, развије се пуиак, а нема кога да истрља, а нема ни вина ни ракије, ни ватре. Мука жива ! Док сам био код куће, био сам здрав као дријен, али у војсци... — Па шта си радио, јадниче ? пита Марта болећиво. — Стиснем зубе па триим. Ето шта ! Дао бих талијер за оку вина, али о томе нема ни помена. Кад не могу ништа друго, ја се трљам сам и штипам се свуда. Јер и то је добро. Ништа боље него се добро штипати, да крв узаври. — Сачувај Боже и Богородице ! рече Томка као иехотице,. али таквим изразом да сви прснусмо у смијех..