Delo

80 Д Е Л 0 — Ама, молим те, куме — рекох ја додајући врч Томки — да чујем већ једном како је било и са оним Француским ђенералом, јер то је за менз највећи. . жвр ! И Ђукан се насмија кад ја. након кратког затезања, изговорих му његову омиљену ријеч. — Вило је, синак, ево овако, поче он и заћута трашећи нешто, па скупи преда се чаше (које и онако нијесу требале) врч, ватраљ, једну љуску од јаја, извадч нож иза појаса, узе из кутије неколико кресавица и бог ти га зна шта још. — Дакле битка на СолФерину била ie на дан светога Антонија. Е, сад пазите шта ће бити. Ово је ријека. Видиш ли Марта ? запита полажући ватраљ. — Видим, Ђукане. — А ово је мост. Видиш ли куме ? и положи нож преко ватраља. — Видим, куме. Он брзо начини неколико гомилица од пепела и пободе од тих кресавица, па онда разреди чаше љуску и остале ствари, па поче објашњавати. — Ово су Фраццузи, а ово су Талијани, а ово смо ми... не, бога ми, него ово су Талијани, а ово смо ми. — Дакле, ви сте под брдом ? пита Марта. — Сви смо под брдом !.. Само слушајте !.. Ево... И настаде така збрка ријечи и покрета, настаде такво премјештање „помагача”, да ни најтријезнији не би ништа разумио. До душе, ја и Томка марили смо зато колико за лањски снијег, јер ми употребисмо ту прилику да се неколико пута цмокнемо. Али у неке викну Ђукан : — Пази, куме, сад ће погинути ђенерал... Дакле, ја сам овдје, а он је ту, а ово је шанац, а ово су коњаници !.. Е. сад види !.. Падају људи, падају око мене, као муве ! Впднм ја јарчину... имао је браду као јарац, а на њему црвене панталоне, те ти се залетим те жвр ! И Ђукан зврчком погоди кресавицу, која одлети преко пламена. — Живио, мој соколе ! викну Марта. — Живио, куме ! викнух и ја.