Delo

ТаУКАН СКАКАВАЦ 81 То је дало повода тетки да се сјети наших старих јунака, наших приморских и котарских сердара и четника, Јанковића, Смиљанић.а, Мандушића и осталијех. Али је слабо ко слушао. Вријеме је већ било да се разиђемо. Мени је глава кружила, те не знам како сам отишао и легао... Од тада па до Мартине овадбе, свакога дана, ја и тетка иђасмо на вечеру и на сијело к itoj. И сваког боговетног вечера, све је ишло истијем редом као и првог. ФиФина спава, Ђукан започне озбиљан разговор о домаћим пословима и <> приврједи, тетка и Марта по мало се о томе препиру, па онда се наврстамо око огн-ишта, гдје приморска црвеника учини своје, гдје се Ђуканова жестока машта разузда, те нам се ређају призори, какви се ни у сну не виђају. Ђуканови погледи на свијет, његово мишљење о установама и свијем људским уредбама, много су личили на његове назоре о хигијени и медецини. То су биле крње и површне мисли млада тежака, отргнута од свога рала и мотике, одведена у туђ свијет, провођена кроз неслућену и бескрајну панораму, коју му нико није објашњавао, упрегнута у јарам коме није разумјевао ни повода ни смјера, ироглушена туђим језицима, зајажена свијем туђинским почињући од хране и одијела, па до вавијести о дужности, о Богу, — крње и површне мисли, које су се неприродно развиле у касарни. Он је увјерен био да је наш народ и наравственошћу и умљем снажнији од својих госиодара, али су ови последњи силнији зато што су лукавији, зато што су образованији. Образовање није ништа друго до препреденост и лукавство, дакле жвр ! Он се бојао оне тајне силе, којој је извор у реду и занту — бојао се, али је није поштоваб. Све је било збркано у његовој глави од првобитних домаћих предања и наивних вјеровања до онога што je у туђини научио или назрио из сувременог напретка. Наравно , ја сад то разумијем , али онда сам кроз Ђуканове ријечи, мало по мало, стјецао увјерење да је збиља тако. Људи од закона и чиновници били су гори од љекара, попови пак најгори. Све су то варалице и левенте, који како постају препреденији и прождрљивији , то се пењу на виша мјеста.... Све је то жвр , који, кад би човјек могао, најбоље би учинио да једном снажном зврчком отправи у недођију. ДЕЛО IX <а