Delo

ЂОРЂЕ ВРАНКОВИИ 383 што се така несношљивост према научном испитивању могла Јавити у редовима наших образованих савременика; али мислим да се она не хоћаше смети ни појавити, да у оном Руварчеву чисто Фељтонском полемисању, са стварним и замишљеним опонентима, нема и нека чудна жица цинисма.1) А те циничне жице има у Руварца. Али није то онај злуради цинисам блазираног човека. То је, по мом мишљењу, само неки особити облик у који се излива и који узима на себе љути душевни бол човека научника који је свбјим властитим рукама разлупао у парчад дра* гоцен спомен, свету амајлију из народне прошлости, њему драге, врло драге. Научник стоји и гледа разбијено комађе, уверен да је ипак добро поступио; али га његово човечје срце боли што је пропала његова светиња и то још од његове руке, па не могући пожелети да је обнови, жали што је и долазила на свет и криво му је на оне који су јој били творци и чувари. У Руварца је топло, осетљиво срце; његова је душа велику љубав поклонила оној мучној, често јадној, прошлости српској. Али «суђеноп му је било да често, радећи да је проучи, одједаред види у рукама само крте и трошне удове наших размрсканих историских идола. Тешко му је морало бивати у таке дане; али му је можда још теже гледати како се с болом и срџбом примају његови ресултати. Искорењивање заблуда није друго до лечење душе народне; за неке болести преписују лекари само горке напитке или немилосрдно сечење. А има међу лекарима неких који су те среће да друкчије лечење готово никад и не наређују. 1. У другој половини XV века свршена је безуспешно дуга борба коју је српски народ водио с Османлијама, да одбрани своје државно биће. Године 1459, 1463, 1482 и 1496 обележавају коначну пропаст ондашње четири српске државе : Деспотовине, Краљевине (Босне), Херцеговине и Зете. Нашем народу не остаје више слободнога државнога крова осим нејакога 1) Тако се, на нример, нико није бунио што је с маџарскога нреведена у самом „ЈГетонису Матиде Српске“ расправа Луја Талоције »Лажни Бранковнћии него је шта више преводилад, др. Ст. Павловић, уверавао читаоце да је писац проучавао ствар „зте па еГ зПиНо !“ Е, али је овај потомак помаџарених Срба умео данашњим сународницпма својих старих увити горку пилулу у пријатан завој коректности и „непристрасности!“