Delo

ПРВИ КОРАЦИ РОМАН ЈС. ЈА. ј^ТАЊУКОВИЋА ГЛАВА I Журно изиђе из вагона треће класе један сањив, црномањаст, неспретан младић, с малом свиластом брадицом, у неугледном сигавом капугу, и, шкиљећи великим сјајним црним очима, застаде за часак радознало се обзирући унаоколо, па одлучно пође у гомилу путника што су дошли заједно с њим у Петроград, јутарњим московским возом, у августу 188* године. И по оделу и понашању, и по мало унезвереном му изгледу видело се да је паланчанин. Био је средњега раста, плећат, темељан, доста леп, и са својим изношеним «сомбрероми (летњим шеширом), испод кога се указиваху праменови бујне црне косе, веома је личио на Талијанца, и ако у броју својих предака не имађаше ни једног Талијанца и бејаше чистокрвног руског порекла. Звао се Павле Стрепетов. Младић се лагано кретао у многољудној гомили, и на његовом се широком руменом лицу, пупом здраве свежине ране младости, огледаше осећање радости и збуњоности. Био је и весео и није, што се већ налази у Петрограду, камо је тежио, пун нада како ће удесити своју будућност. И док му се очи машинално заустављаху на леђима и потиљцима људи који се тискаху пред њим, у глави су му непрестано промицале оне исте мисли, које га ни тренутка не остављаху за све време дугога путовања из Самаре, одакле су, управо пре десет дана, мајка старпца и сестре шинарице испраћале свога драгог Пају