Delo

ЦРВИ КОРАЦП 399 са сузама и с надама да ће их Паја брзо обрадовати гласом да је добио место. ...„Разуме се да ће добити место Где ће га и тражити, ако не у Петрограду ? А захтеви су његови смерни, снови не заносни. Има, хвала Богу, диплому, у прошлости нема никаквих «историја>) — и још уз то препоручна писма !и... И Стрепетов је пипао побочни џен, јесу ли му ту ге драгоцености. * . .«Та ваљда и писма штогод вреде! Одмах ће видети да он није којеко. И најпосле, та тетка Валентина Марковна ! У случају крајње невоље могу се и њој — обратити и она да поради...” Јамачно под утицајем таквих утешних мисли младић чак убрза кораке и одважно се протураше напред, чисто једва чекајући да што пре покаже Петрограду своја препоручна писма, заједно са својом личношћу, препуном добрих намера да уложи гдегод своју снагу и себи извојује комад хлеба Стрепетов је већ готово био на вратима, где се публика и сувише гурала, кад на један пут застаде, узбезекнут, или као да му је пала на ум нека изненадна мисао, или као да је из губио новчаник. Не обраћајући готово никакву пажњу на гурање, он окрете главу и стаде очима тражити некога у гомили која наваљиваше састраг. — Нашли сте место за проматрање, већ нема ! Та пролазите на коју страну, господине! — проговори му над самим ухом некакав постарији господин оним задоричким, раздражљивим тоном, каквим умеју говорити Петрограђани, особито чиновницииГосподин” се оиог часа уклони у страну, и у мало што не обори на земљу малену, дебељушну старицу с великом китом цвећа у једној и кудравим лепо обученим псетанцем у другој руци. Добивши, и покрај најсавесније му молбе за опроштај, оно мрзовољно старачко : „Сметењаче !в, Стрепетов се, најпосле, извуче из гомиле и, поруменевши и сав збуњен, трудећи се да се ипак покаже врло равнодушан, испружи напред главу, загледајући у пролазне путнике. На једанпут се радостан осмех разли као широки талас по његову лицу, засија нечим детињским у очима, и он доброћудно развуче уста, откривајући ред зуба блиставе белине. И