Delo

ПРВИ КОРАЦЦ 401 љеном поштом према девојци, старајући се да јој укаже сваку услугу, те је сада мислио да му је «света дужност" још једном засведочити да он није грубијан. као што би морала помислити Рима Михајловна, па је после тога узвикнуо, нешто мало умеривши, ради публике, свој звучни тенор бл 1огга : — Од свег срца вам желим да ггостанете знаменит доктор, да будете срећна, здрава, весела... јсдном речју, све, свако добро ! — с искреним осећањем додаде Стрепетов, не знајући шта још да пожели, али очевидно готов да пожели Рими Ми хајлевној чак и круну, само ако би се њој и то прохтело. Рима се Михајловна и прилично збунила од тако вагрених жеља свога путнога друга. — Хвала, хвала вам ! — журно је она одговарала тихим, необично меким, гласом с контр-алтовим нотама - И вама желим успеха у Питеру! Здравља, као што се види, није потребно желети Вам ! Имате га довољно ! — љупко се она осмехну, пружајући му своју малену руку у шведској рукавици. Него, хајдмоте ! И тако пођоше заједно к изласку. Путем Стренетов заиита: — А Вас није нико дочекао ? Ви сте се, чини ми се, надали некоме, Рима Михајловна? При овом изненадном питању Рима се Михајловна трже, мало поцрвене, и усница јој, покривена ситним маљама, грчевито уздрхта. — Јамачно је мој телеграм задоцнио ! — једва изусти она то неколико речи, сагибљући своју малену, лепо усађену глав^. — Та ви сте га још јуче послали ! — продужаваше Стрепетов, не опазивши узнемиреност Риме Михајловне. — Па шта је с тим ? Опет је могао задоцнити ! — нетрпељиво рече девојка убрзавајући кораке. Младић се сети да ућути. Они уђоше у велики трем на изласку са железнице и помешаше се с гомилом. Тамо, при сачекивању пртљага, бејаше обична врева и комешање. Сваког часа чујаху се нестрпљива довикивања, журни, испрекидани усклици, час љутити, час уплашени, од свнх ових