Delo

404 Д Е Л 0 — Све једно је. За сада одседните где било, па доцније потражите собу од закупаца, као што сам вам говорила. А ваш пртљаг ? — Још нисам узео. — Па узмите. У тој дворници издају. Ево и мога ковчега! — обрадова се Рима Михајловна, опазивши носача. — Још једном с Богом, Павле Сергијевићу ! — Ваљда иеће ово бити и крај нашем познанству, Рима Михајловна ? — изненада узвикну младић. И не сачекавши одговор, додаде : — Опростите мојој наметљивости. допустите да Вас како год походим. Могу ли ? Та ја овде немам никога иознатог! додаде он, као да оправда своју молбу. Рима се Михајловна за тренутак колебала. Али, иогледавши на збуњено лице Стрепетова, који се, рекао би човек, сам уплашио од своје храбрости, журно проговори : — Извол те, извол’те молим вас. Али вас одмах морам опоменути, да ћу зимус полагати испите, те ћу бити у великом нослу ! — озбиљно и уверљиво додаде девојка. — 0, ја вам нећу сметати! — узвикну младић, очевидно обрадован тим одговором. Ја ћу се који нут к вама свратити на четврт часа, само на четврт часа. ако допустите. А ако паднем у невреме, ви само заустите ; «Стрепетове, ишчезните!” — и ја ћу ишчезнути. Рима се Михајловна нехотице осмехну, слушајући ове речи и гледајући ово, пуно живота и радости, умиљато лице, од кога иђаше свеж задах неистрошених сила и некога наивног одушевљења иоверљиве душе, пуне надања и среће жедне. Она каза Стрепетову своју адресу, додавши да је недељом у вече слободна. II Стреиетов одушевљено захвали, као да му је учињена највећа услуга. Г4АВА II. — А ја вас свуда тражим, Рпма Михајловна ! — са свим изненада зачу се око њих глас мекога, нежног баритона, и висок, темељан, угледне спо.вашности господин, преко триде-