Delo

^ЏЈО Д ЈК Ј1 и очима, очевидно, није бмо обрадован састанком онако, како се беше обрадовала Рима Михајловна. Њему се чињаше да у погледу овога блондина, меком и љубазном, није било ни најмањег знака радосне среће, којим би обузета цела природа девојчина првог тренутка виђења. «И на кочијаша се жално. И број није заборавио да запита у носача ! Колика присебност !’* — помисли, не знам зашто, Стрепетов и даде у мислима оцену, нимало повољну за блондина трудећи се да му пришије све рђаве особине. «Ето коме је она слала телеграм и кога је она тако очекивала! А он у мало што није одоцнио!“ — помисли наш младић, који се сам уместо девојке осећаше увређен и коме се баш ни мало не свиђаше лепи блондин. Он се окрете, да би још једном иогледао на њих. Али њих већ није било. „Необична девојка,!” — усхићено прошапта младић, осећајући се сада још усамљенији у овој бучној гомили — н залпса њену адресу у свој бележник. Г«ЛАВА III. — Вама треба соба, господине ? С овнм речима, изговореним готово шапатом , обрати се Стрепетову омален, белих бркова старчић у летњем оделу од сегелтуха, подижући два прста к штиту од качкете , на којој се светљаше плочица од медн с натписом : (,Намештене собе за пздавање.” Тајанствена изгледа, чпсто као да хоће необично знатну тајну да достави, овај старчић, који глатко обријаним лицем и целим држањем подсећаше на некадашњег лакеја, дресираног у престоницн, настави истим поверљивим гласом : — Могу вам нреноручити господино, код себе дивну собицу... Ја сам издајем. . Долазим лично, да причекам путнике... Ипат Никитић Лукачев ! — приказа се , паново салутирајући и разгледајући малим живахним очицама Стрезетова и његов ручни пртљаг, као човек врло искусан оцењивач и људп и њнхова имања. Ј ■