Delo

408 Д Е Л 0 Кроз Н0КО.1ИКО минута врати се Ипат Никитић, с носачем, п сва тројипа изиђоше из станице. Петроград дочека новога госта свога .нубазно : топлим сунчаним јутром августовским. Оно је весело блистало на кубету знамења, светлуцало на прозорима, обасјавало блеском тржиште, ожив.вено пролазом Фијакера и трамваја и гомилом се.нака и жена што дођоше с возом, и управо је одговарало ведром и радосном расположењу које обузе младића кад угледа престоннцу. Међу тим је радозна.ш Ипат Пнкитић распитивао Стре петова : је лн дошао на дуже време, ради учења или онако, по свом послу; и кад сазнаде да је младић дошао да тражи место, он рече : — Моје су собе господине, што се тиче места, срећне.... Ту скоро се један мајор из Смоленека дивно помогао: живео је, вели, у гостпоници, и никако да му испадне место, а од насг вели, одмах се нашло... Већ грећег дана је отишао у Ташкент... А ви, господине, јесте ли из далека ? — Из Самаре. — Имате сродника овде ? — настав.наше пнтање Ипат Никитић. — Имам једну тетку... — То је добро и ако је гетица, опет је рођена крв, нећете бити сами. А има их који зађу без пгде пкога... Погледаш. а он од досаде хуче и расипа новце по крчмама и по позориштима. Они пређоше мост на Лиговци и скренуше на лево, оба« лом; брзо дођоше до једне мале нахерене дрвене куће на два спрата, која се чињаше врло сићушна и бедна међу двема леиим огромним кућама, које као да хоће да је удаве. — Овде ! Када се попеше на трем другога спрата, и Стрепетов, идући за Ипатом Никнтићем, уђе на једна пр.вава врата и нађе се у узаном, полумрачном ходнику , њега од једанпут обузе онај тешки, прокисли задах, који чини спецнфичну одлпку јевтиних намештених соба. — Алн, овај задах! — помену млади човек, застајућн иеодлучно.