Delo

414 Д Е Л 0 нито недавно вече, уочи одласка, када мати, доцкан свршивши спрему ковчега, сетна и ућутана, с нахереном капицом, испод које се виђаху рано оседеле власи, беше села уз отворен прозор и дугим нежним ногледом гледаше на сина. Из мале градине допираше миомирни задах, а звезде светлуцаху на небу. Обоје сеђаху ћутке. не налазећи речи, трудећи се да сакрију једно од другога тежину растанка. Кајпосле, она не издржа. Грчевито притиште кудраву главу синовљу на своје груди ћутке обасипљући је пољупцима и сузама. Она се труђаше да се насмеши, гутајући сузе, када, откинувши се од сина, проговори : «3а тебе је, Пајице, корисно да мало поживиш сам, непрестано си био уз мене. Никада се не раздвајасмо. Поживи, роде, мало без своје мајчице. — Опет ћемо бити заједно, мамице. Чекај само да добнјем место ! У одговор на то она се осмехну својим тихим, кротким осмејком, који обасја њено бледо, болно лице чаробним изразом доброте, и рече : — Најпре се ти, мој миле, намести, а после што Бог да. Ја сам, у осталом, уверена да ћеш ти брзо добити место. Писма ће помоћи. Највише се надам на Чиркова. Он је волео твога оца и некада је био честит човек. Ако га служба није променила, он ће ти заиста бити на руци. Јави се који пут и Валентини Марковној. Она ми се, признајем, не свиди : сувише мисли о себи и свом богаству — али, немаш куд. И, најпосле, ти јој нећеш правити темена. У осталом, видећеш како ће те тетка примити, и, разуме се, други пут јој нећеш ни отићи, ако дочек буде хладан ! — поносно додаде Стрепетова. — Надам се ! — насмеши се син Она стеже руку синовњу. За тим, поћутавши за тренутак, поче говорити дрхтавим од узбуђења гласом : — Савета немам потребе да ти дајем. Ти си красан и честит младић, и никада нећеш учинити што ружно Ја знам тебе. Али ћу те за једно молити... Само се немој љутити, ниле моје... Пајица живо поњуби руку матери и умињато се насмеши. И овај осмех и овај нежни иољубац, рекао би, говораху: „Зар је могућно љутити се на тебе ?* II онда заиита :