Delo

415 ПРВИ КОРАЦИ — Рашта се ти, мамо, узнемирујеш ? — Буди обазрив, рођени, у Нетрограду. Чувај се познанстава. Ти већ знаш каква су сада времена ?.. Због случајног сусрета, због какве било књиге може човек пропасти ни за шта. Чувај се... причувај мене. Дај ми реч! Младић је успокоји. Чини му се да он није давао повода за такве бојазни. Они су о том често иута говорили. Та она зна да он не тражи бура ; он воли мир и тишину. И, најпосле, зар он не зна да на њему стоје обавезе ? Зар нијо сада његов посао радити како би ма)ка, која је предала сав свој живот њему и сестрама, могла најпосле одахнути од брига ? Доста је она трчала, дајући «асове. И без тога је она пореметила здравље. Тако је говорио узбуђени син. И срећна, поносна сином, мајка утираше сузе које јој се навртаху у очима. Стрепетов је волео матер до обожавања. Она му је од ранога детињства била старалац, васпитачица, пријатељ, за кога није било никакве тајне. Он је одрастао уз материну сукњу, привикнут миловању, привикнут да воли ту «сукњу. >»■ Тек је као младић схватио шта је учинила ова жена ради своје деце, и усхићеној љубави његовој придружи се пијететно поштовање. Он је себе сматрао за вечнога дужника и чекао само да сврши университет, па да скине с ње тешко бреме даљих брига. А издржати је она морала много, када, после смртп мужевље, оста без икаквих средстава, с троје мале деце. У то тешко време Стрепетова показа такву енергију, какву је чињаше се, тешко било очекивати од некадашње институтке, навикнуте на спокојан, безбрижан живот, под крилом мужевљим, заузете децом и музиком коју је страсно волела. Она се не збуни, не изгуби присебност под неочокиваиим ударом, него храбро дочека борбу животну и не раздаде децу по државним пансионатима, како јој предлагаху сродници. У одговор на сажаљавања и савете, под чијим се нежним речима чујаше бојазан за свој џеп, Стрепетова одговараше да се неће