Delo

КАЛ ВАЛЕРИЈЕ КАТУЛ 427 мојим таблицама певалп песмице. Како смо се договорили били стихови да буду раскалашни, невали смо и један и други час у овом час у оном размеру, раздрагани вином. II ја отидох, одатле, Лициније, очаран твојим хумором и досеткама, да ми нпје јело хтело пријати ни сан очи миром заклонити, већ сам се бесом обузет ненрестано по ностељи ваљао жељан зоре, да говорим с тобом и да будемо опет заједно. II кад су од умора полумртвп удови на постељици лежали, сневао сам теби, мили мој, ову песму, из које ћеш сазнати мој бол. Сад гледај немој бити охол и, око моје, немој презретн молбе моје, да те Немеза с тога не узме у руке. Јесте то страшна богиња: пази да је не увредиш." На Сатурналије, празник, на који су се по римском обичају даривалп познаници и пријатељи, пошље Калво свом Катулу свежањ одабраних — рђавих песника. Катула спопада од њих грозница и он прети нријатељу истим реваншем. Може ли се замислити ленша шала? Колику она и каку љубав одаје међу нријатељима ! „Да те не волим више но очи своје, премили Калве,“ пише Катзгл, „мрзио бих те због тог ти поклона Ватинијевом мржњом*): јер шта сам учпнио, шта ли говорио, да ме тако уби тим песницима ? Нека би данашњи богови многе несреће дали клијенту**) који ти је послао толику гомилу гадова. Ако ли ти, како назирем/ тај досада нечувени и одабрани поклон шаље уча Сула, не љутим се, већ ми је на против пријатно и мило, што ти труд ннје био узалуд. Велики бози, да ужасне и проклете књижице, које си нослао свом Катулу, да на Сатурналије, најлепши дан, цео дан пропада! Али не ћеш, враже, олако проћи : јер, сване ли само, одмах трчим у књпжаре, па ту покупим Цезија, Аквина, СуФена, све отрове, п њима ти се, џелатима, реванширам. А ви, бруке нашег века, најжалоснији пе■сници, вуците се дотле откуда сте и дошли.м Или чујмо, како Катул пријатеља дира, што је мала стаса : „Насмеја ме ту скоро један из светине око мога Калва, који дивно говораше о кривицама Ватннијевим, кад рече, чудећи се и подигавши руке : „Велпкп бози, да речита патицврка!" Веранију тепа Уегашоћгз (тако радо није нико у рим. ноезији као Катул употребљавао диминутиве, нити је ико тако лепих имао као он; прави Хајне, као и у многом другом погледу). Његову се новратку нз Шианије овако радује: „Дошао си. Да блажена гласа! Ко је радоснији и блаженији од мене међу људма боље среће ?“ Убрусе неке, којим га ее сетише из туђине Вераније и Бибакул мора, каже, волети као пријатеље еаме. Код Фурија разлика у годинама — Фурије је био десетак година старији — није била од утицаја на интимност, кад су и ту природе биде тако сродне. Од Бибакула је остало само неколико стихова, али је то довољно да дознамо, е је у њега била увек весела и на шалу готова нарав, пуна хумора и ваљана вица, поштено срце. У једној од две са*) Ватиннја је Калво једном оптуживао. **) Калво је био адвокат. 28*