Delo

ИДЕАД (ОД СОБОЉЕВА.) Пружам руке к идеалу Идеал се само смеши. Погледам га еузним оком Идеал ме немо теши. Кад ме нађе у очају Најсветлијим блеском сине. Кад га зовем к загрљају Преотму га неке тмине. Кад га видим — далеко је. Кад зажмурим — близу ми је. Ја га питам : «Је л’ то игра ?® Он нагласи : «Није, није." И ја ћутим и верујем, Неискусан, неразборан, Верујем му као Богу Не што хоћу, већ што морам.