Delo

ПОсЛАЖАЈНИ^; Кроз миран магловити простор лутају пахуљице и спуштају се лагано земљи, да се у°блату изгубе. Дан облачан. али миран; у ваздуху се осећа нека тишина, из које ће, скорим, нов живот да избије. Развлажило се, те нога сама упада у снег , што копни. Ручао је на дохват: у кући спремају за празник. А да ие би био на сметњи, он одмах, по ручку, куда ће, но у кавану. И таман да крочи у снег а очи му заустави сусече: пред самим вратима познаде ћерчицу Косте шнајдера, који у близини држи дућанче. Тргне поглед: мало издаље, њој готово иза леђа, друго неко девојче, дванаест и једну или две године јаче. Крпа носи закрпу — личи на дете, коме је скоро маги умрла, а никога нема да га поутеши. Лице, што но реч, досет година живота помешано са петнаест година невоље. Спољашност прљава као пијаца, унутрашњост мрачна као иећина... и ту у у тој незнаној дубини ромори жпвот једне невине и презрене душе... Обе девојчице усветлеле погледом као да га очекиваху. Он осети топли дах. — Госнодине, одреши реч Костина ћер и притрча руци... молим вас... молила вас мајка и оца , лепо вас молили , ако хоћоте да примите ову Восиљку код вас, да је примите. Он крену очима сирочету: и ако не беше хладно тако, дете се згрчило и удараше зубом о зуб, с места се не миче. Образима се сјакте две бразде од сасушених суза ; зенице се скупиле, сузиле и развлажиле. Црте лица незреле, ал’ ипак лепе и ако их нико није чистим. материнским пољупцем оросио.