Delo

110ЛА.ЖА ЈНИК 431 Загледао се у лице које беше налик на анђеоско, али чијулепоту поквари и поремети рођена сиромаштина и туђ немар. К’о сунце кроз облаке, тако избијаше један остатак будућег девојаштва из очију њених... За тренутак га обузе неопредељено осећање туге. — И мајка вас много... много молила, да је узмете. Дете дрхће и ћути; он, чисто збуњен , застаде за тренутак, да се прибере. — А чнја је ? запита. — Како чија ? — Чија је, питам ? — Није ничија... Тако је, сама... Она нема никога. — Баш никога ? — Па, ето видите, каква је ... Она каже да није ни имала мајке. Та га реч још више дирну. Зачуди се и пажљиво погледа у сироче, чији је поглед лутао из ситних очију. . Ко да појми, шта је све у души једног таког створа — помисли у тај мах. Као што вода издуби и излоче бразду у стени, исто тако је невоља на њеним образима извајала бразду доживотних мука. То је једно од оних сиротана, чије је име судбина избрисала из свога протокола . што само батине једе , а увек је хлеба гладно. Из лубање гледа пар мирних очију, без смисла и значаја; блуде и говоре очи да је из те детиње душе излетео анђео и да су га људи изагнали. Судба је на челу сваком божјем створу, што се радује дану, исписала једну велику и свету реч. То је нада што чува веру у лепше Сутра, у боље пролеће живота. Он погледа у њено суморно и равнодушно лице. Чело чисто згужвано, слова те велике речи не види се. Нема сумње, помисли, то невољно девојче, празна се чела и родило Невоља је у њој порушила и убила све у клици, што је могло да набуја и што је имало права да живи невина жртва грубости, коју бесмислени живот баца у чељусти покварености људске. Осетио је да ће се из овог питомог створа, који је требао анђео бити, развити грешник, који ће својом патњом испаштати и своје и туђе грехе. Празне груди — из њих пустош зјапи сама; људске душе затварају двери своје пред том невиношћу, која вам нуди љубав и ода-