Delo

ПОЛАЖАЈНИК

433 полицију, па се после присети, да она не би ништа хтела урадити. Најзад се мало примири. — Где седи та г-ђа Перка ? — На малој пијаци,. Али ја не смем да идем тамо.. никако.. — Што ? — Не смем.. не смем! и плач и јецање пресекоше јој речн. А хаос мисли поврве у главу а уздах понесе неисказану тугу са срца, што се тамо унедрила. — Како ти је име ? Она каза : Босилжа. Он је одлучно узе за руку. — Хајде са мном. И боса детиња нога загази у снег... * * * Домислио се. Одвешће је својој ујни — тамо ће, зар, требати како слушче. Бар ће имати склоништа, биће сигурна, имаће шта да једе и носи, а биће спасена невидњивих ужасних патњи и порока. Тамо тек што су ручали — задиманили, пију каву и политишу. Кад уђе у собу сви се радознало згледнуше: иза њега увуче се бојажљиво једно девојче, све у траљама. — Ко ти је то ? повикаше. Он одмах узе да прича шта је у ствари, објасни за шта је дошао и замоли домаћицу, да је прими код себе. Али све је било узалуд. Неће ујна ни за живу главу : — у кући је доста дечурлије, рада и сувише а она сува као биљка ; мала је, није за кућу... да је жена, т. ј. да је у годинама, примила би је. И оста при своме. Но он је био решен : «Ма на који начин мораћу јој наћи како место, где би се могла бар за кратко време склонити.” И љутит, узе да претура по памети : куда би да је упути или поведе. Кад изиђоше из куће он јој^понуди један грош. — На, ево ти... узећеш што год за јело. И обећа јој утврдо, да ће јој на сваки начин. наћи место. — Кад буде седам... тако између седам и осам сати у вече