Delo

444 ЕТИКА И ДРУШТВЕНО ПИТАЊЕ сти идеализма хоће да ступи на практички терен, ту се пред ову групу указују небројени путеви, од којих је мучно изабрати, који је најпоузданије, — а не најбрже јер она то и не тражи — води циљу. Не познавајући терен, сна ту не иде самосталним путевима, баш и онда, кад јој се чини да је то само љен. Јер није довољан један општи постулат: етичко васпитање. Друштво хоће што пре лека од зла; и он му се мора пружити у реалнои облику, па био он резултат етичког утицаја или револуције у материјалним односима његовим. Ту на реалном земљишту постаје вндна сва немоћност ове скроз идеалистичке струје. Ништа новога, ништа оригиналнога не износи нам етичка група, кад је реч о стварној слици будућега друштва и о лековима садашњега зла. Једнодушност, којом се верује да револуција у моралној природи човечјој иде пре револуције у материјалним односима, престаје чим се поведе реч о реалннм предлозима. А камен спогицаља је као и многим мислиоцима о социјалном питању тако и етичарима, раскрсница од које се они разилазе: судбина личности у будућем друштву. Данашње је друштво, као што видесмо, индивидуалистичко. Личност има пуну слободу и она је сво и сва у државн. Али она свемоћност личности довела је не до очекивене среће, већ до ових резултата, какве нам указује данашње друштво. Потребно је, дакле, да се та свемоћност личности иоткреше, да се впше маха да друштвеном ауторитету, друштву у опште. И сам либерализам не може а да не призна ову потребу јачега ауторитета друштвеног. Ну огромна је разлика нзмеђу поједипих груна : колико треба поткресати ту свемоћност лпчности и колико дати маха друштвеном ауторитету. Највишб друштвепог ауторитета тражи сам социјализам. У будућем друштву соцнјалистичком оно је тај Фактор који регулише продукцију, распоређује продукте. Продукција је у рукама друштва а не појединца, јер су продукциона средства друштвеиа. Приватну иницијативу у опште свуда замењује друштвена. Приватне својине нема, васпнтање је друштвено. Једном речи друштво је свуда потиснуло личност. Оваква слика будућега друштва многим мисленим људима улева страха : да личност не иостане аутомат друштвени, без сенке слободе и ирава. Личност је тада роб