Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕ ЛЕШ1(Е Саопштава их и намењује родитељима С Р Е Т Е Н 3. Непромишљено кажњавање Љубомир хтеде да ухвати муху, па удари шаком о чашу за воду, из које је само отац нио. Чаша лупи о пбд, н разби се у комаде. Проби Љубомира хладан зној од страха, а би му и лепе чаше жао. Шта сад да ради '? Најбоље ће бити. смисли он најзад, да учпнни онако како је учитељ учио све ђаке у школи : да оде одмах к оцу и да му сам каже шта је учинио, па да моли за оироштај. С тегобом на душн и страхом у срцу тражио ја он оца, и нашао га је у врту. — Оче, опрости ми, ја сам разбио твоју чашу за воду — замоли Љубомир. — Шта, наоиако ! Како да ми разбијеш онаку чашу, несрећниче један ?! — викну отац, и намршти се. — Оче, ја, Бога ми, нисам хтео, но... но... хтео сам да ухватим муху, па сам ударио руком о чашу и оборио је... — Шта ? Муху?!... Муху!.., Чекај ти, обешењаче један, даћу ја теби сад муху, — чекај !... И брзо одломи нрут, ухвати Љубомира за руку и добро га пзудара. Узаман је сиромах Љубомир молио за опроштење, узаман је уверавао оца да није хтео, узаман се зарицао да ће други пут бити пажљивији. Отац његових речи није ни слушао. Дуго 1’е Љубомир по том горко плакао, па чак и ноћу, у сну, уздисао. Другом једном приликом узео је био Љубомир неку очеву књигу са сликама,- сео је на столицу, метнуо књигу на крило, па је прелиставао и гледао слике На један пут омаче се књига с крила. Он се маши руком да је задржи, али у брзипн ухвати само за један лист — врц!..и лист би исцепљен из књиге.