Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 451 иогрешке против опрезности. Паметним васпитавањем може се учинити да се развије опрезност у детета. Али, то уопште није ни мала ни лака ствар. То је веома тежак васиитачкп посао. Кажњавање и батинање детета за сваку неопрезност најгори је од свих путева. То управо и није какав васаитачки начин, у смислу сувременог васпитања; то је остатак од ирастарог, дивљачког васпитања па и опет се већина васпитача служи њиме врло често, да не рекнем искључиво, а то само с тога, што је најлакши од свих осталпх. Јер, заиста, шта има лакше но ухватпти слабомоћно дете и добро га изударати? Оно, до душе, и овим „начиноми може се учинити, да дете буде опрезниЈе. Али, од те, тако задобивене опрезности, није нраве васиитачке користи. Јер пре свега та опрезност само је иривидна а никако ирава. Она може може бити само резулгат страха од казне а нпкако резултат дечје аажљивости и ирибраности у раду, и његова внања о могућности и каквоћп шгете од неког свог поступка, никако резултат увиђавности. Осем тога, „гајење* опрезностп батином и страхом неминовно утиче гатетно на другу страну душевног развијања детињег: дете постаје неискрено и лажљиво, лукаво и иритворно. У горњем случају с Љубомиром имамо за то згодну плустрацију, малу али врдо пластичну. Место батине паметнији је и сувременпјп нут; искуство, поука и савест. Иснуство је, и овде као н свуда, основица свему. Грејући хладне руке поред вруће пећи, дете их неопрезно примакне пећи сише но што треба, и опрљи прсте — другп пут ће бпти опрезнпје кад буде опет грејало руке на пећи. Другом приликом палп оно из забаве хартијпце на свећи па опече прсте — од тада ће бити опрезнијп ирема свему што је вруће. Лично иекуство оставља најјаче и најтрајашпије грагове у души те постаје најиоузданији путовођа. Али. на жалост, у људском васпитању сам пут искуства недовољан је и неподесан је: веома је дуг, с-пор је, скуп је, а бива случајева да дете неопрезношћу и живот изгуби пре но што постане опрезно. С тога се искуственом путу придружује у паметном васпитању и поука. Поуном се пут искуства веома скраћује и допуњује. Деге учини неку неупутност — или је учини ко други а детс носматра или само слуша о њој. Паметан васцитач одмах употребљава ту прилику за поуку: објаснп детету узроке и иоследице у датом догађају, па му одмах саопштава и друхв сличне случајеве, било из свога живота, оило из живота других, било у смишљеним причицама, свуда истичући сличне узроке и сличне рђаве последице, а све то још, можда, завршн каквом звучном изреком или пословицом. Тако, са мало труда и за кратко време, прошири и утврди деге један велики део свог искуства, и створи стално правило за будући свој рад Поуци се придружује п савет Саветом се допуњује и скраћује пут поучавања, а и само се те-