Delo

38 Д Е Л 0 Стојан пође напред. Пошто се спусти с виса, обиђе две три окуке, сиђе низ једну косу , дође до речице Драгачице, пређе ову и упути се право селу. Ушавши у село, срете једну старицу, заустави је и упита за кућу Манојла Прокића. Старица му иоказа руком Стојан се упути на ту страну и дошавши до једне куће сјаха, привеза коња за ограду, отвори вратнице и уђе У дворишту не беше никог. Он пође напред, дође до куће и закуца на врата. Нико со не одазва. Он закуца по други пут. Врата се отворише и преда њ ступи млада девојка. То беше сестричина Газда-Манојлова. Стојан, опазивши девојку, стаде као укопан. Крв му јурну у лице, а цела снага задрхта. Као громом поражен стајао је и бленуо у лице девојчино. — Је ли могуће да видим њу ? — питаше младић самога себе... Та она је пропала. Ње више нема на овом свету. Она је погинула или је Турцима робиња постала... Ах, та то је привиђење. Није могуће да њу гледам !... Девојка, опазивши момка, трже се, стукну назад и повуче врата за собом. Лице јој обасја румен и нека^. неизмерна благост. — Је си ли ти, Стојане ? — прошапута она и развуче румене уснице. Стојан крочи и другом ногом, ухвати се за перваз, отвори своје плаве очи, и једино, што беше у стању да изусти, беше њему тако њупка, тако мила и слатка реч : — Сиасенија ! — Стојане ! — кликну она сва раздрагана. — Нано, ево Стојана ! Врата се широм отворе и Стојан уђе. Мати као да не чу радосни глас своје кћери , те Спасе* нија понови : — Нано, ево Стојана !