Delo

КРИТИКА И БПБЛИОГРАФИЈА 511 историје пренесена на југ у целнни, а онаизруске скраћивана у неком руконису више а у неком маље, Најстарији српски рукопис хронографа тек је из године 1634., остали су млађи, те их пма шта више и из XVIII в. (рукопис митрополита Михаила, Шшнатовачки 1702.). То такођер може говорпти за мшнхење Сперанскога. Исправља даље, пзмеђу осталога, да је онај хронограФ, којн номиље ШаФарпк у СтезсћшМе Лег 8и(1з1, ћИегаСиг Ш, стр. 236. иод 192., XVII века а не XVI како је узимао ШаФарик. Расправица ова свакако заслужује пажљу нашу. Она и ако можда ннје до краја утврдила шго п сам писац не мисли — да је хронограФу српском нзвор рускп, ипак зато она је добар корак у напред у нспнтивању овога пптања. Оно ће добро доћн свакако и оном који хтедне да се унозна са литературом предмета о постанку српскога хронограФа, јер је савесни ннсац прибрао све што се о том питању ппсало и у нас и у Руса. Ђ.