Delo

ЂУКАН СКАКАВАД приповетна С. Матав/ља (СВРШЕТАК) V Видјели смо, како је снаха Ђуканова, Ката Јовова, спри* јечила велику бруку на дан његове свадбе и како су је у велике поштовали и свекар и муж и дјеверови, а највише најарумнији од свију Скакаваца. Да не би те разумне жене, с&м Бог зна каква би нереда било у Мартиној кући на дан иогреба ! Марта је лежала готово онијесвешћена; Ђукан се превијао у кујни, јер му се бјеше «враг увалио у дроб“ ; Анђелија је сједила у мрачној коноби нијема, непомична, глуха на свачији позив. А женске навалиле са злурадом испитљивошћу, јер их је копкало да дознаду за тајну старе „Ђинђувије”. Али Ката Јовова бјеше не само добра и паметна, него и необично вјешта. Она је имала спреман осмјијак за све, — и за оно што је смијешно, и за оно што је тужно, и за паметно и за безобразно. Њеколико згоднијех ријечи и њима прикладан осмијак, па свак бјеше миран. — Јадне не биле, ви не познајете Анђелију, зато јој се чудите ! рекла је она женама... Анђелија је добро жвркнута. Она је увртјела у главу, да је све гријех, па и женити се и удати се, а највише удовици преудати се, те је увјерена да је Бог Марту казнио ! Зато она викаше „виђу Бога !“ Тако би умјела забашурити и која друга женска глава, али би јој недостајао Катин израз очију и лица, њено осми1евање, њена мирноћа, њен природни, неусиљени пријелаз на