Delo

Д Е Л 0 60 ^руги предмет разговора, што све скупа много већма утиче него ријечи. И све жалосне потребе Ката је свршила лако, у тишини, као мимогред. Каравно, да јој је моја тетка била у свему при руци, али се тетки милило да граје и кад не треба. И тако, хвала Кати, сврши се што мртвацу треба у реду и пристојности. Осим свега, Ката је дивно замијенила болесну мајку, она је тако умјешно нарицала да је измамила сузе и самоме поиу. Ђукан, у дроњавим хаљинама, у лицу као земља, погурен, необријан, привлачио је свачију пажњу и наводио свакога на чудне мисли. Није ништа говорио, него је само јечао. У повратку, пошто Ката пусти да издуши силна туга боне жене, нађе онет згодан осмијак и рећи ће Марти : — Црна секо, што најиосле да толико тугујеш! Да је остала у животу, лијепу би срећу дочекала ! Дочекала би оно што и ти и ја и свака жена !.. Боље је не бити, него бити женско ! .. Метеж је трајао у кући још један дан. Ката је имала на оку Анђелију, која за све време не бјеше ништа окусила, осим, може бити, воде, нити се куд макла из мрачне конобе. Ката јој није ништа правце говорила, него се намјерно јадиковала, да нема ко да у кући помогне, да учини ово или оно. Најпослије, другога дана послије подне, баш кад сам ја наишао, Ката јој рече : — Анђелијо, по Богу сестро, имаш ли ти душе, бојиш ли се Бога ? . Само ми то кажи : бојиш ли се Бога ? На то се Анђелија трже и устајући с натегом започе пренеражена : — Велиш ли да се ја не бојим Бога ? — Па ти ! Да га се бојиш, би ли ти оставила бону господарицу, којој нема ко ни воде додати ! ? — А ђе је он ? запита плашљиво слушкиња. — И он је у кући, али је болестан. Чуј, де ! (Ката јој њешто нришапта, на што Анђелија нлану :) — Аја, Богме! Иека они плате што је моје, па идем с овијех стопа ! Ката јој окрете леђа и пође уза степенице, говорећи :