Delo

66 Д Е Л 0 — Хајде, биркај ако што нађеш, па кад се назобљеш, врати се да чинимо жвр ! Ја и Курсуи биркали смо, докле смо се сити најели. Узгред, он ми је што шта причао, међу осталијем стварима и то да ће њеки од Скакаваца бити на својим баштинама, те да ће доћи на разговор Ђукану. А ту је увијек њихов пудар Бубало. — А би ли ти смио ноћити у црквеној огради? питам га ја Он рече да би, кад би имао длаке од црна пса и не знам шта још. Па ми узе причати о аветињама, које су му се јављале у разнијем приликама. Затекосмо Ђукана гдје лежи налакћен и чита гласно Качићево причање «о босанским краљевима.” Ја легох поред њега, а Курсуп је стојке слушао њеко вријеме, чешајући Тамбура. па у један мах, кад чу ријеч „Котромановић”, удари у горопадан смијех, па сједе подвивши ноге на траву. И што је даље Ђукан читао, то се момак све већма смијао, а, на моје велико чудо, Ђукан ни главе не обрну на то. Најзад Ђукан сједе, напи се ракије и даде Курсупу. — Ама што се смије тако ? запитах ја. — Што је безјак ! вели Ђукан, погледавши Курсупа љубазно... Нема он, болан, памети ни колико Канурал ! Курсуп удари у још већи смијех, па вели : —• А да зашто су књиге, иего да се људи смију !. . Де. Бога ти, чати још мало, како је онај краљ .. ха, ха, ха, ха! Ђукан узе потанко причати, чији је који внноград. На онда се сјети свога дјетињства и својијех другова, те завршп с уздахом . — Послије, кад се одморимо, отићи ћемо к цркви, па ћу ти оданде показати наше село. Види се као на длану. Све ћу ти показати.,.. — А је ли се теби кад год што нризрело овуда ? — Мсни није, али јост брату Јови, али ником горе што ћаћетинн. Кад је једном ишао из града нјешке, па допре ондје, гдје ми одјахасмо, вели, чује кораке озго. «Погледам боље, вели, и видим у мраку три човјека без глава ! Кад ја то виђу, рече, имадох још толико свнјести да пљунем иза себе преко рамена, иа дадох маха ногама. Једва допријех жив до куће.*