Delo

ТзУКАН СКАКАВАЦ 67 Курсуп се опет зацени и пита: «0 свеца им њихова, како могу трчати без главе?” Ђукан настави : — Свуда се виђа по њешто, али овуда највише, зато, што су у старо вријеме биле велике шуме, па су биле засједе. Људи су дочекивали горњаке и убијали их. А кад човјек умре без причешћа, онда не може сјен да му се смири. Ђукан нам је дуго причао о устравицама. Сунце бјеше одскочило и припекло. Косови су пјевалн, попци цврчали. По виноградима, кроз зеленило, блијеснула би гдјекоја цијев пушчана. Курсуп први заспа до Тамбура. И Ђукан леже. Ја сам дуго сједио. Звоно зазвони. Са разнијех крајева људи су се пењали црквици и ја сам живо замиш/као, како се ноћу истијем начином прикупњају покојници... Најзад и ја се пружих наузнак и загледах се у неизмјерни чивитасти свод небески. Од тога ме обузе несвјестица, те заспах. Доиста сам дуго спавао. Два пуцња, један за другим, тргоше ме. те скочих. Курсуп је трчао у правцу куда је биле наперена пушка — Шта би ? запитах заплашен Ђукана. — Ништа! Гађао сам косове, тек толико да испразним пушку.... А ево их ево их ! Сад ће бити жвр ! И он се обазрије погледавши на небо и додаде : «0 Боже, о свети Илија, не дајте !” Далеко на западу, за голим брдима, као какав голем језик промаљао се црн облак. С почетка лагано па све брже, црнина се примицала приморју. Ђукан је нетренимице посматрао, па наду образе и рече: — Ох-ох-ох. а ја немам тројицсИ Ја сам од прилике разумио да се боји града, тога бича Божјега за приморску љетину. Курсуп донесе два ужасно искрвављена коса. Један је још отварао и затварао очи и као да уприје пријекоран поглед на Ђукаиа, иа издахну. Он их узе, тегну их на длану и баци далеко. За тијем се окрете к црквп и викну : — ('-о-о, Бубало ! 5*