Delo

ТаУКАН СКАКАВАЦ 69 пушку... Брзо, господару , ако Бога знаш. Овога пута бар једна умаћи неће !... Град се просу на другој страни и само дохвати окрајке горњих винограда. И мени се машта толико распламтила, да ми се збиља чинило, е видим њеке крупне женске слике у облацима. Курсуп их је грдио најгаднијим ријечима. Ђукан се опет прекрсти и опали. Тако је подуже трајало. Пуцњава и дерњава на све стране. Облак се повијао, спуштао, дизао, као каква голема авет. Мало по мало, облак се издуљи и отплови кроз плаветнило небеско, носећи ужас другим крајевима приморским. Сви виногради око цркве бјеху поштеђени. Ђукан сједе изнемогао. За дуго ријечи није проговорио. Курсуп,блијед као крпа, започе : — Еј, сило небеска ! Да не би тебе, господару !. .. Ђукан га мрко погледа, а мене још горе, па леже потрбушке и стаде нешто гунђати. Најзад почесмо ћутке јести, За тијем легосмо опет до «попаснијех доба.* Онда Курсуп одведе стоку на појиште, а Ђукан ми ману главом, да идем за њим ка «Госпи од Помишљаја.* Пут је био стрменитији, али шири но до половине брије* да. Виногради су били боље омеђени и задрачени: чокоће и маслине снажније, те се на први поглед познавало да је земља одавно обрађивана. Он је лагано ишао преда мном, погнуте главе. Како не бјеше ријечи проговорио послије града, то сам помишљао да је зловољан због штете, јер је Мартиних и његовијех винограда било на другим крајевима, које је, може бити, град обио. Али, од једном, поче он застајкивати, јечати и шкргутати зубима, те посумњах да га је спопала она његова обична мука у утроби, или како је он говорио, «да му се враг увалио у дроб”. Чудио сам се зашто је пошао ако је осјетио болове; и баш отворих уста да га запитам, он стаде, окрете се и загледа, се у ме мутнијем злобнијем очима. Прва ми је помисао била, да је свршено са мном ! Шта знам! Можда га је спопао највећи «жвр” те тражи крви.