Delo

70 Д Е Л 0 Моје уплашене очи скренуше се на двоцијевку и на руке му, које су млитаво висиле. Он то, ваљда, познаде на мени, јер развуче усне и рече; — Еј, кумићу ! У тебе је срце као у зеца ! па се окрете и пође саставивши руке на крстима. — А као зашто то мислиш, куме ? запитах га уздрхталијем гласом. Али ми већ глас не дрхташе од страха , него од гњева. — Хм ! Зашто ? Зато што је истина ! Ти по цио дан мрмољиш: бр—бр—бр,— учиш се још сад како ћеш варати сви јет !... Сви сте ви такви, светитеља вам вашега, ви што продајете ријечи ! Сви сте ви жвр ! Гори сте од женетина !.... — Може бити да се вараш, куме ? викнух ја таким гласом, да се он окрете се изненађен. Ја сам сав цептио. Очи су моје право гледале у његове Рука је моја спремна била да дохвати згодан , обао камен, који би га звизнуо по сред чела, прије него што би се машио двоцијевке... Он само одмахну главом, па пође даље , онако млитаво, као и прије. Након њеколико тренутака, запита ме кроза зубе: — А виђе ли тетку, виђе ли ? Ја помислих да је помјерио памећу. Он се окрете и запита ме, до душе, снебивајући се: — Тако ти Бога, тако ти свега на свијету , право реци, познаде ли је ? — Ама кога, јадан не био? питам ја у чуду. — Ама твоју тетку, болан ! — Ама, какву тетку, Ђукане ! ? Ђе је она ?... — И стадох се обзирати ! Он затрепта очима мрднувши главом на внше , на небо, иа отиде бржим корацима. А ја остадох као укован ! Би ми горе, него да ми је рекао најпогрднију ријеч, горо него да ме је ударно, јер разумједох шта је хтио да каже. Видио је моју тетку међу вјештнцама и увјерен је да сам је и ја видио ! Не знам како сам се попео на вршину „Госпе од Помишљаја.” У свакој другој нрилици занио би ме био чарни по-