Delo

'БУКАН СКАКАВАЦ 71 глед са тога виса, али, онда се забавих о своме јаду и срамоти. Пући ће брука ! Марта ће повјеровати, боље него да је својијем очима видјела ! Ко зна! Можда ће грјешна сметеница посумњати да јој је тетка иизјела” ФиФину. Курсуп ће потврдити најтежим заклетвама, да је и он познао тетку у облацима !. . Ако се дође до суочавања, мени самом неће вјеровати, да је нијесам видио и ја ћу ушепртљити ! А најпослије — (најпослијенакарце ! како кажу приморци) — јесам ли ја баш на чисто, да је нијесам видио ! ? .. Наравно, сад, пишући ове успомене , ја се смијем ондашњем моме узбуђењу, али ја сумњам да сам их јачих доживео. Ђукан је сједио иза олтара , налакћен , замишљен , гледајући свој заселак, чувен због видовитијех људи и жена вјештица. Ја сједох на противну страну, пред уласком у малу ограду око Госпе. Мозак ми је кружио, сузе су ми текле, било ми је као кад сараних оца. Неизмјерна пучина морска, просута острва, брдељци заодјевени зеленилом, голе »замишљене” главице, сури бедеми нашега старог града са поноситијем ранама што му остадоше од дивљачких навала, све се то збрка пред мојим очима. Али, мало по мало, у вечерњој тишини, према сунцу на заходу, све ми то различје постзјаше јасније и моји се живци умирише, само оста нијеми бол. Устанем и звирнем кроз прозор у старинску црквицу. Бјеше обична латинска капела, саједнијем олтарем и потавњелом сликом Богородице, пред којом је горјело кандило. На стенама и платнимма видио се траг времена; клупе беху пука црвоточина; крову би такође требало отправке, — еле у оној самоћи, а на вису, {(Госпа од помишљаја” заиста бјешу богомоља за ноћне утваре !... Стресох се помишљајући на то.. Питао сам се од куд јој то чудно, «убетно“ име? Ђукан је СЈедио, једнако непомичан, замишљен. Кад га тргоше моји кораци, он ме погледа тужно. И поче : — Тако ми Саваота, куме, ти не знаш како ми је криво, ти не знаш шта бих прегорио да нијесам видио што сам видио! — Тако ти Саваота, куме, — рекох ја њему на претрг —-